IN STORE  in your country  
SRBIJA
Analize
03.11.2020.

Organizacioni razvoj - Pojam sa veoma kompleksnim značenjem

Šta je odgovornost?

Uverenja se menjaju sporo i uvek određenim redom, pa tako i shvatanje odgovornosti. Određenim organizacijama trebaju lideri određenih uverenja, a oni sami moraju da ocene uverenja svojih zaposlenih da bi se bolje razumeli i bili jasniji u svojim očekivanjima jedni od drugih. Najbolji izbori su najbolji u određenim uslovima i situacijama. Odgovornost lidera je da to vide i prema tome se ponašaju

Autor: Jelena Knežević Vlahović

Postoje odomaćene, česte reči za koje svi mislimo da im znamo značenje i da ih jednako tumačimo, da se podrazumevaju. Podrazumeva se tako i da smo odgovorni i da svi mislimo isto kad kažemo odgovornost. Mi koji jesmo ili smo dugo bili u biznisu, a naročito na visokim pozicijama, često mislimo da se podrazumeva da nas ljudi razumeju, da shvataju šta im govorimo i kako i šta od njih samim tim očekujemo. Podrazumevamo da oni znaju za šta su odgovorni.

Uzimamo zdravo za gotovo, u stvari, da oni razumeju na šta mislimo kad tražimo njihovu odgovornost, a još više da se podrazumeva da će biti ili jesu odgovorni samim tim što rade kod nas. Ali, to nije tako. Pojam odgovornost ima veoma kompleksno značenje. Treba shvatiti da se ništa ne podrazumeva samo po sebi, a naročito ne odgovornost. Takođe, treba imati u vidu da se naše razumevanje i shvatanje ove reči menja kako se razvijaju i menjaju naša uverenja i iskustva u životu.

Posebna je tema što postoje različiti termini u engleskom jeziku, jeziku biznisa, (responsibility, accountability, ownership of the result, etc.), koji se kod nas prevode na isti način i često stvaraju zabunu na šta se tačno misli. Postoji veoma puno tekstova koji objašnjavaju finese ovih izraza. Pa je tako responsibility = odgovornost koja se može deliti sa drugima, orijentisana je na zadatak i proizilazi iz naše uloge, opisa posla koji obavljamo, a accountability = odgovornost koja pripada pojedincu, orijentisana je na rezultat i posvećenost da se uspešno završi zadatak, tj. isporuči rezultat (ownership of the result). A suština je dublja.

Razlika je u uverenju, koje imamo dok obavljamo određenu aktivnost i to uverenje se ne može propisati, ni nametnuti. Do njega se dolazi kroz iskustvo i lični i organizacioni razvoj. Takođe, različitim okolnostima odgovaraju različita uverenja o odgovornosti, kao što i sama uverenja proizilaze iz specifičnosti uslova u kojim smo. Jedno bez drugog ne ide.

Ukoliko ste deo okruženja i kulture koja je bazirana na porodičnom vlasništvu i organizaciji koja ima tradiciju i deli vrednosti takvog vođenja firme, o odgovornosti ćete razmišljati kao o nečemu što dolazi samo po sebi, jer bi trebalo da je svima na isti način i jednako stalo do toplog gnezda i sigurnosti koje ovakva organizacija daje. Vaše okruženje je često premreženo raznim neformalnim prijateljskim ili rodbinskim odnosima i u takvoj situaciji se uzima zdravo za gotovo da to znači da svi osećaju jednaku pripadnost i daju sve od sebe i da su zbog specifičnih odnosa posvećeni isključivo dobrobiti firme, ali i jedni drugima. „Sve je to naše“ i „neka svako uradi ono što treba“, jer „mi smo jedno“ i „čuvamo jedni druge“. Vidimo sebe najboljim i posebnim. Ljutimo se jedni na druge kad nešto ne valja i mnogo pričamo o odgovornosti, ali zapravo nemamo ličnu odgovornost, već smo stopljeni u jednu celinu i očekujemo da najstariji (po godinama ili vlasništvu) reši sve probleme i toleriše sve naše greške. Mi radimo onako kako smo oduvek radili i kako smo navikli. Sam rezultat nam dolazi sam po sebi (i dobar i loš) i nismo načisto koliko sami utičemo na njega. On nam se jednostavno dešava. Nema jasne odgovornosti po imenu i prezimenu, mada ima međusobnog prebacivanja kada nastane problem, koje se najčešće završava bez ikakvih posledica. Svi smo odgovorni, a zapravo niko nije. Ovde gazda oseća prvo obavezu da održi prijatelje ili porodicu, često i na uštrb napretka organizacije i rezultata, jer mu je to primarna duboko usađena, tradicionalna odgovornost.

Lična odgovornost se javlja kada svako dobije svoje mesto i opisan delokrug rada

Ona ga često sputava da vidi da duboko ukorenjeni, ustaljeni odnosi vode u pogrešnom pravcu. Teško će ih raskinuti i kada su loši i duboko štetni i čak i kada ima dokaze za to. On je odgovoran za sve svoje, i dobre i loše, samim tim što su njegovi. Sa strane gledano, ovo uverenje može izgledati vrlo nerazumno i naročito sa aspekta modernog biznisa potpuno neverovatno, ali je izuzetno jako i rekla bih skoro nepromenljivo. Menja se tek kada se gazda promeni.

Nasuprot tome, postoje organizacije zarobljene u liku i delu jednog vođe, koji je, često sticajem okolnosti, za sebe uzeo svu moć. Određuje apsolutno sve. On jedini sve zna i može i smatra da jedini ima pravu odgovornost, jer „niko ne brine kao on“. On ne veruje da drugi brinu za bilo šta osim za sebe, ne veruje da su dovoljno sposobni i vredni, ne veruje u njihov integritet i znanje. A, ipak, stalno se žali da „niko ne preuzima odgovornost“. Zapravo ne vidi da nikom ne daje odgovornost, jer je poistovećuje sa snagom i moći. Moć želi samo za sebe i crpi snagu iz „neodgovornosti“ drugih. Vrlo često glasno traži odgovornost, a istovremeno teško može konkretno da je artikuliše, bilo u smislu konkretnih zadataka i aktivnosti, bilo vremenskog okvira, ili čak konkretnih osoba. Lično, zbog ogromne impulsivnosti, nema sposobnost, ni disciplinu da odredi pojedinačnu odgovornost. Umesto toga demonstrira silu i igra se žrtvama, tako što proziva pojedince i traži njihovu odgovornost za „temu dana“. To su često banalne pojedinosti, koje preuveličava, jer je cilj predstava koja je demonstracija moći, a ne stvarno izvršenje zadatka. Istina je da niko tačno ne zna kad može da bude proglašen za odgovornog i za šta tačno, da nisu jasna pravila i da se ne zna ko šta treba da uradi. Zaposleni su u stalnom očekivanju „sledećeg udara“ i jedino što žarko žele i trude se je da ga ne izazovu, da se sklone. Zadatke prihvataju bez pogovora, bez pitanja, ma koliko im se činili nelogični ili nejasni. U takvom okruženju, prihvataju ulogu onih koji su slabiji i čija je odgovornost samo da slepo slušaju i rade šta im se da. Ionako, ne mogu da znaju za šta i kad će sledeći put biti odgovorni. Sve to vodi do izuzetno reaktivnih timova: ništa se ne odbija, ali se malo toga i uzima u svoje ruke. Samo se pažljivo osluškuje situacija i čeka šta je sledeći korak. A to jedino zna vođa, koji vedri i oblači. On voli da je samo on odgovoran, jer ga to čini moćnim.

Pojedinačna odgovornost zaposlenih počinje da se javlja u okruženjima i organizacijama koje uspeju da odu korak dalje u razvoju, da se urede i u kojima su jasno definisane uloge svakog od zaposlenih u hijerarhiji organizacije. Lična odgovornost se javlja kada svako dobije svoje mesto i opisan delokrug rada. Javlja se onda kada se organizacija uredi i poveže svoje aktivnosti u jedinstven poslovni proces, iskaže osnovne potprocese i označi uloge zaposlenih u njima. To je osnov konkretne pojedinačne odgovornosti. Konkretna odgovornost proizilazi iz jasno opisane, napisane i iskomunicirane uloge onoga koga se tiče. Tako se daje okvir, standardi i pravila u kojima zaposleni treba da se kreću. Propiše se, napiše i naravno očekuje da se svaki pojedinac pridržava svog polja rada.

Razgraničena je dužnost/odgovornost svakog pojedinca i jasno je šta sledi, ako se neko toga ne pridržava. Kazne za nedisciplinu su javne. Nema dodatnog tumačenja, preklapanja ili propuštenih aktivnosti, nema iskakanja, rizika, mada nema ni inicijative. Sve se već desilo i predvidivo je. U ovakvim organizacijama se naročito vrednuje lojalnost zaposlenih i odgovornost se definiše kao ponašanje u skladu sa propisanim pravilima i standardima. To se vrednuje i nagrađuju se oni koji najduže mogu i žele tako da rade, koji slepo veruju u propisani, ispravan način rada. Ovakve organizacije su stabilne i „dobro utegnute“. Odavno je propisano i dokumentovano s višeg nivoa šta je najbolje i to se veoma teško menja. Odstupanje se smatra slabošću i manjkom integriteta. Odgovoran je onaj koji ne preispituje postojeća pravila, već ih se kruto drži i sprovodi ih sa puno vere da je tako najbolje. Odgovornost je imati integritet i održati red i disciplinu.

Kada se u krutosti pretera, pa pravila postanu sama sebi svrha i kada se shvati da pravila sama po sebi uređuju i daju predvidivost, ali ne mogu doneti dodatni ili iznadprosečni prihod i zaradu, počinjemo da shvatamo da svi u organizaciji ne doprinose jednako potrebnom rezultatu. Nemamo jednako učešće u rezultatu, a nemamo ni jednaku sposobnost da ga donesemo. Može se izmeriti doprinos pojedinaca krajnjem rezultatu i to treba posebno da se vrednuje. Neki zaposleni u svojim ulogama imaju taj zadatak, a mnogi od njih su u tome i posebno vešti, pa im sleduje veća odgovornost za rezultat. Od njih se očekuje da dobro izanaliziraju svaku situaciju, odaberu najbolju opciju i uvek donesu više za organizaciju. Odgovorni su za više, ali i dobijaju više. Oni sami uživaju u takvoj odgovornosti, jer duboko veruju da su posebni, da znaju i mogu bolje i više od drugih. Svaki sledeći uspeh ih učvršćuje u uverenju da zaslužuju više, jer su mudriji i uspešniji od drugih. Toj igri nema kraja, jer čim se jedan cilj ostvari, drugi, veći je postavljen. U ovakvim organizacijama veličina odgovornosti je srazmerna veličini statusa i materijalnih dobara koja se stiču. Bar za one koji su na vrhu, odnosno one koji imaju takvo uverenje. Neverovatno je koliko svi koji su unutra veruju u pravednost takve raspodele i koliko i sami sebe zavaravaju da su posebni srećnici koji samo imaju natprosečnu veštinu pobeđivanja. Oni su perjanice korporacija, generatori njihove uspešnosti i slepo veruju da zaslužuju samo najbolje. Pravila su jasna, ali nisu u vezi discipline i poslušnosti, već u vezi pobeđivanja i rezultata. Cilj je biti mudriji od drugih, pobediti i uvek doneti više. Nema granice tome. Odgovorni za rezultat su u igri dok ga donose i uradiće sve da tako bude. Njihov rezultat je dobro proračunat, a rizik ukalkulisan. I uvek i kod svih je isto: postoji vizija, misija, kompanijske vrednosti i strategija, ciljevi i taktike kojima se pobeđuju drugi. Prava odgovornost i najvažnije je biti najbolji.

Različitim okolnostima odgovaraju različita uverenja o odgovornosti, kao što i sama uverenja proizilaze iz specifičnosti uslova u kojim smo

Kada pusto pobeđivanje iscrpi, i kada napokon shvatite besciljnost i destruktivnost takvog načina razmišljanja, počinje da se budi želja za drugačijom odgovornosti. Počinje da se javlja želja da se snaga i sposobnost usmeri ka onima koji su slabiji, iscrpljeni, istrošeni ili ugnjeteni. Ovo ne treba mešati sa propagiranjem održivog razvoja, zdravog načina života i sličnim temama marketinških kampanja organizacija, koje i dalje imaju za cilj da, samo na naizgled poželjniji način, osvoje naročito mlađe generacije i tako ostvare još jedan materijalni cilj. Misli se na organizacije, pokrete i pojedince koji istinski veruju u svoju misiju spasavanja cele planete, prirode, čitavog čovečanstva ili pojedinih manjinskih grupa. Veruju u svoju misiju po svaku cenu. Oni sebe smatraju odgovornim da istupe ispred i za račun, po njihovom mišljenju, ugnjetenih ili onih kojima preti uništenje i ne mare ni za vreme, ni resurse, često niti i jedan praktični aspekt života. Veruju da samo oni znaju šta je ispravno i kako se treba ponašati i zato nemaju toleranciju za druga mišljenja i uverenja. Zatvoreni su u sopstvenoj grupi istomišljenika i drže samo do njihovog vrednovanja. Njihova misija je velika, iskrena i snažna. Za sebe misle da imaju više saosećanja i empatije od onih koji ne misle isto kao i oni, i da su zbog toga napredniji i bolji. Paradoksalno, svoju odgovornost da spasu svet shvataju toliko jednostrano da se bore svim sredstvima protiv, po njima, neodgovornih neistomišljenika. Drugima koji nemaju takva uverenja se ne može verovati, neodgovorni su i ne pripadaju njihovoj grupi, pa je u redu boriti se protiv njih svim sredstvima. Nema prostora za druge stavove, jer je njihova odgovornost da odbrane i spasu slabije i ugnjetene.

I tako svi su u pravu, i niko nije do kraja. I svi su odgovorni sami za sebe i u svojim uslovima, a u drugim i za druge nisu. Sve zavisi ko gleda i ocenjuje, i odakle posmatra. Naša uverenja nam daju naočare, koje boje našu sliku sveta. I kad smo samo jedan od zaposlenih, i kada smo u ulozi lidera, koji vode tim ili organizaciju. Mnogo je važno da razumemo da svi imamo mesto i da dobro procenimo uslove u kojima smo ili u kojima možemo da opredmetimo vlasititi smisao i vlastito shvatanje odgovornosti. Uverenja se menjaju sporo i uvek određenim redom, pa tako i shvatanje odgovornosti. Određenim organizacijama trebaju lideri određenih uverenja, a oni sami moraju oceniti uverenja svojih zaposlenih da bi se bolje razumeli i bili jasniji u svojim očekivanjima jedni od drugih. Najbolji izbori su najbolji u određenim uslovima i situacijama. Odgovornost lidera je da to vide i prema tome se ponašaju.

-