U Beogradu je tokom 17 godina preduzetničke karijere vodio nekoliko kompanija. Jedna od njih inicijalno se bavila izradom papirnih traka za fiskalne kase, ali se posao vremenom širio, pa su u ponudu ušli i fiskalne kase, prateći hardver i softver. Upravo ga je softver odveo u novo poglavlje karijere. Od softverske kompanije sa kojom je sarađivao i imao prijateljske odnose dobio je ponudu da vodi marketing i prodaju njihovih proizvoda. Reč je bila o softveru koji je podržavao trgovinske delatnosti, maloprodaju i veleprodaju, magacine, loyalty programe i druge poslovne funkcije. Ponuda i izazov bili su dovoljno dobri da je prihvati, pa je narednih četiri-pet godina proveo u beogradskom Logosoftu. Prelazak iz preduzetništva u radni odnos imao je još jedan razlog – već se pripremao za odlazak iz zemlje, a njegovi novi poslodavci su za taj plan znali i podržavali ga.
U Americi živim više od deset godina. Veliku većinu vremena sam profesionalno proveo, i dalje provodim (ovo je moja deveta godina) u Interteku, jednoj od najvećih svetskih kompanija u tzv. TIC (Testing, Inspection, and Certification) industriji. Ja sam zaposlen u delu kompanije koja se bavi sertifikacijom električnih proizvoda. Nastavio sam karijeru u prodaji i trenutno vodim tim od petnaestak executive-a i account menadžera. Moj tim pokriva osam centralnih i južnih država SAD, sa Teksasom kao najvećim tržištem. Jedno vreme sam vodio i prodaju na Zapadnoj obali, objašnjava nam Miroslav.
Za razliku od mnogih koji su u inostranstvo otišli nakon što su dobili konkretnu poslovnu ponudu, on i njegova supruga odluku o preseljenju doneli su iz privatnih razloga. Nisu imali posao koji ih je čekao, niti rođake ili prijatelje koji bi im bili oslonac po dolasku. Više o odluci i preseljenju pisao je na svom blogu.
Više od deset godina kasnije, kaže da mu je život mnogo mirniji, iako to nikako ne znači da je mirniji i njegov profesionalni život: Posao koji radim vrlo je zahtevan i relativno stresan. Međutim, moja porodica i ja živimo u vrlo lepom kraju, zamenili smo beogradsku gužvu takozvanim “suburban“ načinom života. Kraj u kojem je naša kuća je izuzetno tih, lep, i bezbedan. Stil života nismo menjali – i dalje provodimo slobodno vreme družeći se sa prijateljima i odlazeći u naše (nove) omiljene kafee i restorane. Mi smo relativno dosta putovali i dok smo živeli u Srbiji, tako da se ni to nije mnogo promenilo.
U novoj sredini izgradio je i nova prijateljstva, najbolji prijatelji su im bračni par iz Srbije, ali imaju i dosta američkih drugara: Zahvaljujući njima preferans sam zamenio Texas Holdem pokerom, a fudbal i basket golfom.
U poseti jednom od najvećih i najvažnijih sajmova tehnologije, CES u Las Vegasu
Jedan od aspekata života u Americi koji ga je posebno impresionirao bio je korporativni svet. Ljude opisuje kao izuzetno poslovne i odgovorne, a poslovna komunikacija ima jasna, iako često nepisana pravila.
Amerikanci trenutno imaju poslovnu etiku koja se graniči sa fanatizmom, ima dosta dobrovoljnog prekovremenog rada i rada vikendom, vrlo slično imidžu koji su imali Japanci u devedesetim. Zanimljiva razlika između američkog i srpskog poslovnog sveta: u Srbiji mi uglavnom cenimo iskrenost i direktnu informaciju, makar ponekad zvučali i grubo, dok je Amerikancima važnije da u komunikaciji istaknu timski rad i podršku, i pozitivan odnos prema svakoj poslovnoj situaciji. Mislim da bi oba sveta mogla da preuzmu malo od načina komunikacije od ovog drugog, smatra naš sagovornik.
U njegovoj kompaniji radi veliki broj ljudi različitog porekla. Inženjerski deo firme, kaže, veoma je raznolik – osim Amerikanaca, tu je mnogo zaposlenih iz različitih delova Azije, među kojima ubedljivo prednjače Indijci, kao i zaposlenih iz Latino sveta. Mnogi od njih nisu rođeni u Americi, već su najpre došli na studije, dobili radne vize i potom ostali u zemlji. Miroslav smatra da im upravo studiranje daje dovoljno vremena da se prilagode lokalnom načinu života i komunikacije, zbog čega kasnije uglavnom nemaju problema kada počnu da rade. Drugačije je sa seniorima koji dolaze iz drugih zemalja i nemaju prethodno iskustvo života u Americi. Kako dodaje, ti ljudi su uglavnom šokirani visokim očekivanjima po pitanju efikasnosti i brzine komunikacije koji ovde vladaju.
Ipak, među svim razlikama koje je tokom karijere u Americi upoznao, jedna lekcija posebno je promenila njegov pogled na uspeh – odnos prema neuspehu: Moje američke kolege profesionalne neuspehe doživljavaju potpuno drugačije od nas; ukratko neuspeh nije nešto čega se stide. Vrlo otvoreno pričaju o negativnim iskustvima, i okvir u kojem razmišljaju je da je to normalan deo puta ka uspehu i šansa da nauče nešto novo. Takav stav je i meni doneo veliko olakšanje; bez tog opterećenja poslovne odluke donosite brže i verovatno hrabrije.
Takav odnos prema karijeri posebno je važan u okruženju u kojem nema mnogo prostora za opuštanje. Ono što mu najteže pada u tamošnjem radu je, kako objašnjava to što je korporativni svet u Americi snažno usmeren na profit i rast, zbog čega prethodni poslovni uspeh ne znači mnogo ako tekuća godina donese loše rezultate. Ipak, kao pozitive strane, izdvaja to da ako vas kompanija proceni kao talentovanog, verovatno će da uloži u vaš dalji rast kroz treninge ili dodatno obrazovanje.
Privatni život u Americi doneo mu je još neke kulturne razlike koje je primetio odmah po dolasku. Jedna od prvih stvari koje su ga oduševile bila je čistoća, ali i uređenost infrastrukture: Nigde nema đubreta, grafita, ulice bez rupa. Infrastruktura je fantastična, osim što internet može da bude bolji.
Život na jugu, u Teksasu doneo mu je i sasvim drugačiji odnos među ljudima. Ljubaznost i svakodnevne sitne gestove smatra jednim od prvih kulturnih šokova koje je doživeo: Ljudi su vrlo ljubazni i ako vam se pogled susretne sa bilo kojim strancem odmah će da vam se javi. To mi je realno bio prvi kulturni šok kad sam se doselio, to stalno smešenje i sitne ljubaznosti.
Ipak, život u Americi ima i svoju drugu stranu. Našem sagovorniku se ne dopada to što je veliki deo sistema usmeren na profit, pa će čak i lični doktor ili zubar da predlože najskuplju opciju.
Kaže da ga ne prati posebna nostalgija za Srbijom i da održava kontakte sa najbližima preko interneta. Plan mu je da u Americi ostane do penzije. Ipak, profesionalno ostavlja otvorenu mogućnost da se u poslednjim godinama karijere ponovo vrati preduzetništvu, ovog puta u konsultantskoj ulozi.
A kada govori o mladim stručnjacima iz Srbije koji žele da izgrade međunarodnu karijeru, savetuje im da rade na vidljivosti: Mislim da je za mladog stručnjaka najlakše da izrgadi međunarodnu karijeru ako uspe da bude vidljiv svojim budućim poslodavcima – kroz projekte, međunarodne asocijacije, konkurse, uključujući i nonprofit. Takođe, iz mog iskustva, isplati se fokusirati sa na neku relativno usku nišu i dokazati se u njoj.
Foto: privatna arhiva
