Organizacioni razvoj: Lider u ogledalu

*Autor: Jelena Knežević Vlahović, konsultant za razvoj kompanija, timova i pojedinaca, JKV Organization Development Consultancy* U prošlom broju pisala sam o lideru u svakodnevnom životu. Nadam se da ste pritisnuli onaj taster s kojim nastavljate putovanje ka daljnjim spoznajama i, ako je tako, želim vam dobrodošlicu u još jednu kolumnu. Danas sam odlučila da malo detaljnije podelim misli u vezi sa izgledom jednog lidera juče, danas i sutra… Na upravo završenom FMCG Summit-u sam detaljnije, iz svog iskustva, govorila baš o tome. Rekla bih da je mnoge zanimalo… Dobra vest za sve vas koji niste bili tamo je da je to bio samo kratki uvid u put lidera, a da nam sada tek sledi zajedničko putovanje na kome ćemo sagledavati liderstvo iz različitih perspektiva – kroz tekstove, razgovore i radionice. **Lider vidi – tim ostvaruje** I evo nas na prvoj stanici. Danas ću pisati o tome kako kao lideri polako, ali sigurno, postajemo sve svesniji sebe i svoje okoline i kako se kroz taj proces menja i naš uticaj. Moderna nauka je dokazala da nam je priroda dala mogućnost adaptacije i kognitivnog razvoja sve do starosti. Životne okolnosti sve su izazovnije, uloge složenije, a zadaci sve kompleksniji. Upravo spoznaja o sebi, preispitivanje i samoanaliza omogućuju nam da se nosimo sa tim. Kao lideri, hteli mi to ili ne, prirodno utičemo na ljude koje vodimo. Ako smo razvojno korak ispred svog tima, naš uticaj će biti pozitivan i donositi radost zaposlenima i materijalnu i reputacijsku korist kompaniji i različitim stejkholderima. Ali, ako razvojno nismo na potrebnom nivou, na žalost, moguć je i obrnut slučaj. I zato je dobro da, razvijajući se od svoje prve uloge nadalje, možemo u vođenju ljudi da postanemo sve bolji i bolji. Bolji u odnosu na sebe juče. Sposobniji da rešavamo sve kompleksnije probleme, uz pomoć ljudi koje vodimo, i to vizionarski i empatično. To je dobra vest (za sve nas – za nas koji smo lideri i za one koje lideri vode), jer lider kreira realnost svog tima. Ono što lider vidi, tim ostvaruje. Ovo nije nikakav mit, niti ideal, ali se ne može postići bez velikog truda, spremnosti na menjanje i stalnog rada na sebi. Ako smo iole iskreni prema sebi, svi se mi svakoga dana, igrajući različite uloge, oblačimo u kostime raznih veličina i boja… Uskačemo u uloge poslovnih ljudi, majki, očeva, prijatelja… Svima nam je napisana poneka uloga… I sve te uloge, takođe, imaju svoju veličinu u različitim periodima života. Svi mi u jednom trenutku naših života spakujemo sve svoje snove i ambicije i krenemo u takozvanu karijeru ili put profesionalnog razvoja… I ne znamo na početku kako će taj put tačno izgledati, ali nekako zamislimo cilj… I često vidimo sebe na nekom vrhu (ma šta to značilo svakome od nas)… Vidimo neke ljude koje inspirišemo ili nas slede… Vidimo egzistencijalnu sigurnost i ugodu… Vidimo respekt kolega, struke, mesto na društvenoj lestvici i sve te stvari od kojih neke i ne smemo ni sebi da priznamo na glas. Naš ego nas vodi napred iz sve snage, prvo impulsivno, nespretno i naivno, a onda mislimo da smo sve bolji, mudriji, jači i da baš znamo šta radimo… Tako je bilo i sa mnom. Sad znam, a u početku nisam znala. Zato sam odlučila da neću mnogo da pričam o knjigama i da citiram majstore zanata u području poslovne edukacije na temu liderstva, već ću da vam ispričam priču o liderstvu kroz sopstveni primer. Da biste mogli lakše da me pratite upotrebiću svima poznate konfekcijske brojeve - S, M, L… **Odelo kod krojača (S) - premijera** Došla sam na prvu rukovodeću poziciju veoma brzo posle fakulteta. Jer, tako sam i planirala. Imala sam veliku želju i veliko srce. Otprilike sam znala očekivanja i ciljeve kompanije… Moj „S“ kaputić bio je skrojen po meri mojih tadašnjih dometa. Mogla bih reći da sam mislila da sam u potpunosti svesna barem sebe - vreme je pokazalo da je to, ipak, bila samo sopstvena projekcija, a ne slika sebe u ogledalu. Samo želja, bez svesti o vlastitim vrlinama i manama. Drugi ljudi - ko su oni? O njima nije bilo ni pomisli. Kako me vide, doživljavaju… Koliko sam uticala, ili vodila, o tome nisam uopšte razmišljala. U mojoj dragoj, toploj organizaciji-porodici, bilo je sigurno i ugodno. Bilo mi je važno da sam krenula, da mogu da učim i da mislim da je sve to prava stvar… Nije me ništa moglo zaustaviti, mislila sam. Sada kada se vratim u to razdoblje shvatim koliko je još stepenica trebalo prepešačiti da dođem do toga da budem to što jesam i da samo tako i prirodno vodim, kreiram i postavljam… Verujete, da mi je tada to neko rekao -sigurno se ne bi našao na listi mojih najboljih prijatelja, ali vreme je pokazalo da je upravo tako. Nesvest o tome da se nešto može promeniti, a da mi ne ide ne ruku, dovela je do prvog neprijatnog iznenađenja. **Struktura bezgrešnog kroja (M)** Moje toplo gnezdo se utopilo u novo silno i snažno okruženje, gde je pobeda jedini imperativ. Morala sam da naučim da se borim za sebe i to iz slabije pozicije, da naučim kako da me čuju i kako da zauzmem svoj prostor. Nije bilo prijatno, ali sam želela da uspem. Prva učenja i prve pogreške bile su mi potrebne da krenem dalje, a za to mi je stari kostim bio tesan. Ipak, dočekala sam službenu probu M kostima i svideo mi se, jer je bio nešto komforniji… Činilo mi se da ima više prostora, da se lakše krećem i da je upravo to ono što sam zaslužila… Kaputić veličine M. U tom razdoblju shvatila sam da da bi otisak mojih stopa bio dublji moram bolje i jasnije da postavljam pravila, da me tako lakše ljudi razumeju i prate. Počela sam više da razmišljam o tome kako da se uklopim - da se uklopim u organizacijski pazl… Da budem jedan od menadžera na koje niko neće imati primedbe… neko ko ne greši, neko koga slede… Izgledalo je prilično logično sve to… Ali, nisam shvatila gde sam sebi postavila najveću zamku - ne grešiti je bio jedan od uslova za bezgrešnog menadžera/lidera… u mojoj glavi. A baš to je bila moja najveća greška iz razdoblja M, jer sam već u mom M kaputiću doživela prve spoznaje o važnosti učenja iz grešaka, o dozvoljavanju pogreške i samom sebi, pa i drugima… Zato su pravila čudo… i puno pomažu. Struktura je baš tada taj prijatelj iz tame koji ti samo uzvikne: „Osloni se na mene… Ja ću ti pomoći!“. Poslovnim rečnikom to bi bile procedure, pravila, jasno postavljeni ciljevi, bonusi, malusi i sve što ide u to… Veoma mi je prijalo da uređujem – to je jače od mene i stvorilo je osnovu za dalje, više i jače. **Odelo u džungli (L)** Zov divljine pozvao me da moj znatiželjni um uskoči i u L ambalažu… O kako je dobro, ugodno lepo, komforno i široko… Okruženje je internacionalno, napredno, ogroman izvor znanja i učenja, ali i velikih zahteva za rezultat. Moj život i mogućnosti činile su se neograničene i sve lepše… Ovde je sve tako brzo, svi se takmiče, svi žele samo ciljeve, poneki su spremni preko leševa do zvezda… Hm, da li je ovo moj idealan konfekcijski broj? Možda i nije bio, ali uverila sam sebe u potpunosti da je baš tako… Brže, više i jače, brže, više i jače, pa još jednom tako… Uspehu nema kraja, a ja sam posebna srećnica koja baš to može! Da, sada razumem od kuda dolazi rezultat, savršeno znam šta i kako moram i mogu postići, a takmičar u meni drogiran je od sreće… To je to… U meni sve pleše i peva, jer pronašla sam idealno okruženje, idealan konfekcijski broj… Ovde se takmiči i ta trka nikad ne prestaje… Konačno me i svi slede… Onoliko ludo koliko ja verujem u svoje takmičarske i pobedničke sposobnosti, tako me oni slede i sve bolje i sve brže i sve jače… To je to, o tome sam sanjala kad sam krenula. Da, cene me, da pripadam, da imam novac, da imam veliki uticaj… Pa ima li bolje od toga?! Ja sam carica… Previše sigurna da sam uvek u pravu, ne dam na sebe i jako držim do svog integriteta. Preterano verujem u svoju snagu i izdržljivost i ne dovodim u pitanje ispravnost svoga mišljenja. Previše je uspeha u predugo vremena. Nema prave konkurencije, niko nije ni blizu… Nema preispitivanja, jer imam tim, a tim uvek ima rezultat. Drugi ne razumeju da je pobeda najvažnija, ne mogu da prate taj oštri tempo moga tima, jer su slabi. Kako ne razumeju da je rezultat ultimativni cilj… Nema većeg cilja od toga… A onda odjednom pojavilo se pitanje… Ima li tome kraja? I šta kad dođe kraj godine i sve ponovo podesimo na nulu… I šta opet i koji je smisao… Ionako, sve radi i bez mene i to polako prestaje da bude izazovno. Kako da motivišem ostale, ako i na trenutak posumnjam u nove pobede… Ali, sve je isto… Znam kako pobediti i imam ogromnu lojalnost onih koji me slede… Za one koji ne razumeju me nije briga. E, pa, mora te biti briga, jer svaki tim je deo većeg tima. Ko to ne shvata, mora da ide dalje da nauči… Dugo sam stajala tu tražeći novi smisao… I sada ni ne znam kako je izgledao taj dan kad se odnekud preda mnom stvorilo novo odelo. **Odelo bez krojača (TU)** Pogađate, taglia unica je nova veličina… Samo sam ušetala u njega i shvatila da sve dobija smisao. Celi taj put, sve te uloge, usponi i padovi - razvoj spoznaje… Uloge su tu da kroz njih učimo i idemo dalje. Dela ostaju da nas po njima prepoznaju, a veštine i iskustvo da se deli onima koji žele da uče. Liderstvo je sposobnost da kroz ljude i zajedno sa njima utičemo da stvari budu bolje. I zato sam srećna što sada mogu da dam najbolje od svog znanja i iskustva drugima. Mogu da utičem još više i na neke druge načine, mogu i dalje se takmičim, ali sada jedino sa samom sobom i idem dalje… Kada sam uživala u svom L izdanju nisam niti razmišljala da ovakvo nešto postoji! I zato nastavljam da učim kako bih i dalje mogla da utičem, da širim svest o razvoju, o snazi lidera, o važnosti vođenja i o tome da ne možemo stati… I da me sada pitate šta će doneti sutra - ja ću se samo nasmejati, jer nisam proročica, ali se unapred radujem tome što će doći. Jer do tada još ću ponešto spoznati i naučiti gledajući svoj odraz u ogledalu.