Dužna pažnja u lancima dobavljača: od regulatorne obaveze do poslovne prednosti

Za takve slučajeve najčešće čujemo tek u trenutku kada se desi posledica. Tada tako proizvedena roba bude odjednom zaustavljena ili vraćena u zemlju proizvodnje, jer zemlja prijema odbije da primi robu usled utvrđenih propusta u poštovanju ljudskih prava, ekoloških propisa ili neetičkih praksi. **Šta je to dužna pažnja u lancima dobavljača?** Koncept dužne pažnje (due diligence) u lancima dobavljača nije nastao u jednom trenutku, već se postepeno razvijao od kraja 20. veka, a posebno je dobio na značaju posle 2010. godine. Najveću ulogu odigrale su OECD smernice za multinacionalna preduzeća, koje su uvele očekivanja da kompanije identifikuju i sprečavaju negativne efekte kršenja regulativa i ljudskih prava u svojim globalnim operacijama. Dužna pažnja u lancima snabdevanja od 2017. godine u Evropi počinje da dobija sve veći značaj (zakoni u Francuskoj, Nemačkoj, Norveškoj) – ne samo kao regulatorni zahtev određenih direktiva, već i kao ključni element održivog i odgovornog poslovanja. **Dakle, fokus se polako proširio od početnog „šta firma radi“ na „šta se dešava kod dobavljača“.** Ova analiza postala je i obavezan činilac uveliko prisutne ESG tranzicije, koja analizira uticaje poslovanja i upravljanja poslovanjem na planetu i društvo, te u tom kontekstu postaje ne samo globalni standard, već i pravna obaveza za velike kompanije i one kojima je održivost deo poslovnog identiteta. Takođe, pojedine zemlje su počele da primenjuju ekstrateritorijalni pristup u obavezi dubinske analize operacija svojih zavisnih kompanija (podružnica) i poslovnih entiteta i van matične države. Tako, na primer, Zakon o lancima dobavljača Nemačke (German Supply Chain Act) podrazumeva mnoge aktivnosti na analizi i preispitivanju praksi i načina rada nemačkih privrednih entiteta koji posluju u Srbiji (predstavništva, ogranci, zavisna društva nemačkih privrednih društava), ali i njihovih ugovornih partnera. U bliskoj prošlosti kompanije su mogle zaštititi svoju odgovornost u smislu poštovanja određenih standarda obezbeđivanjem dobijanja određenih sertifikata. Međutim, u kontekstu budućeg poslovanja to postaje nedovoljno. Saglasno direktivama koje podržavaju ESG tranziciju, odgovornost treba da se vrati unutar sistema, te svaki sistem, odnosno kompanija, mora dubinski „pretresati“ svoje operacije i prakse i njihovu održivost, te raditi to na redovnoj osnovi. Upravo to treba da osigura da se takva „pretresanja“ i dužna pažnja protežu kroz čitavu sferu poslovanja (od nabavke, preko proizvodnje do prodaje), da se obezbedi njihov redovan pregled i da se adresiraju mere ako se ustanove kršenja, kao i rad na unapređenju. Dakle, potrebno je uspostaviti sistem koji stalno identifikuje, sprečava, ublažava i prati rizike. Ukratko, dužna pažnja nije jednokratna provera, već je kontinuiran proces. **Koji rizici i aktivnosti su u pitanju?** Rizici koje kompanije moraju identifikovati, sprečavati, ublažavati i pratiti su oni vezani za ljudska prava, radne uslove, zaštitu životne sredine i poslovnu etiku. Dakle, potrebno je sagledati delatnost kompanije, vrednosti, ESG zahteve i pristupiti odabiru kontrolnih tačaka koje će sumirati opseg aktivnosti i načina rada. U tom smislu pristupa se sledećim koracima: - Mapiranje lanca snabdevanja – identifikacija dobavljača (direktnih i indirektnih); - Lociranje mesta proizvodnih procesa i učesnika (obratiti posebnu pažnju na visokorizične sektore, regione i države); - Identifikovati rizike – da li je u pitanju kršenje ljudskih prava (dečiji rad, prisilni rad, diskriminacija, plaćanje radno angažovanih ispod kriterijuma zadovoljenja osnovnih životnih potreba u odnosnoj zemlji), ekoloških zahteva (zagađenje, nelegalno odlaganje otpada) ili je u pitanju koruptivno delovanje i neetičko poslovanje; - Usvojiti politike i kodekse koji će dobavljače unapred pripremiti na određena očekivanja i uključiti te zahteve u ugovore koji se zaključuju; - Ustanoviti mere za sprečavanje i ublažavanje rizika (edukacija dobavljača, korektivni planovi, raskidi saradnje u slučaju ponovljenih kršenja, podrška); - Praćenje i provere (auditi, upitnici, terenske posete, praćenje ključnih indikatora); - Mehanizmi za pritužbe (direktni i anonimni kanali dojava); - Izveštavati transparentno (interno i javno), dokumentovati sve korake i kontinuirano unapređivati saradnju i procese. ![Alt text](https://cdn.zefir.quest/mops/5-8/dužna_pažnja_1.webp) **Koliko je proces dužne pažnje jednostavan i da li može da se digitalizuje?** Proces zavisi od obima operacija, veličine lanca snabdevanja i pristupa. Možemo reći da nije jednostavan, ali pravim pristupom se može sistematizovati, a samim tim i pojednostaviti. Za početak može delimično da se obavlja putem eksternih partnera (konsultanata, auditora i sl.). Najveći izazov predstavlja postojanje lanca dobavljača u više država i regulativa, kao i potreba za stalnim praćenjem. Takođe je potrebna ekspertiza raznih sektora (nabavka, pravna služba, ljudski resursi, ESG...). Međutim, pojednostavljenje može doći iz nekoliko faktora: ne mora se raditi „sve odjednom“, fokus je prvo na najvećim rizicima, a ne na svima. Takođe se mogu koristiti „gotovi alati“ kao što su upitnici, šabloni i platforme. Dakle, „fazni“ pristup može da se napravi tako da se prvo krene sa analizom direktnih dobavljača, pa tek zatim indirektnih. Zatim se pristupa izradi internih pravila rada same kompanije i uvode se klauzule u ugovore. Praćenja i provere se rade za početak samo kod visokorizičnih dobavljača, a tek zatim kod ostalih. Digitalizacija je u praksi široko korišćena i neophodna za ceo proces. Digitalizuje se lista dobavljača, digitalno se sprovode neke od procena određenih rizika, rangiranja rizika, ustanovljavaju se digitalni indikatori, postavljaju rokovi, podsetnici i notifikacije. Takođe, pritužbe na neusaglašenosti su najefikasnije kada su digitalne. Mnoge platforme imaju dobre mehanizme za automatizaciju izveštaja koji su usklađeni sa najbitnijim standardima. Stoga kompanije mogu koristiti najjednostavnije - Excel forme da bi postepeno i u skladu sa mogućnostima uvodile specijalizovane platforme. Međutim, nije moguća kompletna digitalizacija. Neke od ključnih stvari moraju biti personalne, a to su prevashodno: - Stvarna odgovornost i donošenje odluka; - Terenske provere i audit-e na licu mesta; - Razgovori sa ljudima; - Promena kulture dobavljača i ponašanja (praksi); - Etički kontekst i rad na procesu promene; - Rešavanje pritužbi u praksi. **Ukratko, predmet digitalizacije može biti proces. Međutim, predmet digitalizacije ne može biti: svest, savest i razumevanje.** Kako je pritisak investitora i konstantnih zahteva za promenama na tržištu postao konstanta, a u svetlu savremenih EU i globalnih propisa - proces je postao strateška i regulatorna obaveza, te ne predstavlja samo pitanje “dobre volje”. Možemo videti da proces zahteva kombinaciju digitalizovanih rešenja i aktivnog ljudskog angažmana, kao i stalnu saradnju sa dobavljačima. Njena vrednost se ne ogleda samo u usklađenosti sa regulativom, već i u jačanju poverenja, otpornosti lanaca snabdevanja i dugoročne održivosti poslovanja.