Kada promena karijere postane kult

U geštalt terapiji ovaj trenutak nazivamo impas (na srpskom prevodimo kao zastoj ili tačka nemoći). To je ključni pojam koji opisuje period rasta u kojem osoba više ne može da funkcioniše po starim obrascima, ali još uvek nema kapacitet da deluje na nov način. Na prvi pogled deluje kao blokada, a zapravo je početak unutrašnje promene. Impas je faza „zaglavljenosti“ u kojoj poznate strategije više ne rade, dok nove još nisu izgrađene. Zato se u tom periodu često javljaju anksioznost, praznina, konfuzija, strah ili osećaj gubitka kontrole. Upravo zato sam i izabrala ovaj termin. Nijedan, drugi ne opisuje tako precizno prostor između starog i novog života, onaj trenutak kada impuls lako zavara, a zrelost dolazi tek kada osoba nauči da izdrži tenziju promene. U impas fazi često se javlja i niz emocionalnih dilema: gubitak motivacije, preispitivanje identiteta („Ko sam bez ove uloge?“), racionalizovanje ostanka („Imam sigurnost, tim, platu“), kao i strah od nepoznatog („Šta ako pogrešim? Šta ako ne uspem?“). Novija istraživanja o „ispunjavajućem radu“ kod žena u srednjoj životnoj fazi pokazuju sličan obrazac. Mnoge prolaze kroz duboko preispitivanje profesionalnog identiteta i osećaj da „više nisu iste“ u profesiji ni u organizaciji. Fenomenološke studije žena koje menjaju karijeru u četrdesetim i pedesetim godinama opisuju upravo taj intenzivni period zaglavljenosti, trenutak kada stari identitet više ne drži, a novi se još nije formirao. I tu dolazimo do ključne stvari: zastoj nije kvar, već prostor sazrevanja. On traži da neko vreme ostanemo u toj napetosti, da je izdržimo, jer se u njoj rađa jasnoća. Kada se u takvoj fazi napravi brza odluka, ona retko proističe iz dugotrajnog razmišljanja i podrške. Češće nastaje iz emocionalne tenzije, a ne iz realne spremnosti. > Statistike pokazuju da čak 60% ljudi između 35 i 55. godina razmišlja o velikom karijernom zaokretu, ali tek svaki peti ima stvarni plan. Međutim, u eri instant rešenja, mnoge žene i muškarci sa ozbiljnim karijerama završavaju na radikalnim životnim raskrsnicama posle samo nekoliko dana „transformacionih“ obuka. Čuvena rečenica koja se ponavlja na popularnim treninzima glasi: „Posle ove obuke ćete se ili razvesti ili dati otkaz.“ I ta poruka, koju sam čula čak i od samozvanih gurua transformacije, postane pokazatelj „prave promene“ — toliko snažan da se ljudi osećaju krivim ako ne naprave drastičan rez. Danas je promena karijere gotovo društveni imperativ, naročito među obrazovanim profesionalcima i profesionalkama u srednjem dobu. Statistike pokazuju da čak 60% ljudi između 35 i 55. godina razmišlja o velikom karijernom zaokretu, ali tek svaki peti ima stvarni plan. Većina, oko 67%, opisuje stanje zaglavljenosti: svesni da stari način života više ne funkcioniše, ali nesigurni šta žele i kako dalje. Upravo u toj zoni ambivalencije impulsivnost postaje najskuplja: 43% ljudi koji naglo napuste posao zažale zbog te odluke u roku od godinu dana, dok neka istraživanja pokazuju da nagli rezovi nose dvostruko veći rizik od finansijske nestabilnosti u prve dve godine tranzicije. Sličan obrazac vidimo i kod učesnika „transformacionih“ treninga: u jednoj studiji 22% polaznika donelo je drastičnu životnu odluku u roku od 30 dana nakon obuke, ali je samo 8% godinu i po dana kasnije smatralo da je to bila ispravna odluka. Čak 42% je procenilo da je promena bila preuranjena. Ovi podaci su u oštrom kontrastu sa porukom da je „svaka snažna emocija poziv na trenutnu akciju“. Statistike i praksa zapravo govore isto: najzrelije promene se rađaju postepeno. Tek kada osoba ponovo izgradi unutrašnju podršku (ne kada se osloni na kratkotrajni emocionalni naboj) donosi odluke koje su održive, promišljene i u skladu sa njenim vrednostima. Psihologija zato jasno sugeriše: impas nije neprijatelj. To je možda najzdraviji, najzreliji trenutak razvoja. A brze odluke, ma koliko privlačno delovale u trenutku, često su najskuplje.