Najskuplja greška lidera u eri AI-ja nema veze sa tehnologijom

U poslednje vreme sve češće viđam **mlade ljude koji ne greše** i to je problem. Ne greše, jer ne razmišljaju dovoljno duboko da bi uopšte stigli do mesta gde greška može da se desi. Ne greše jer su naučili da se sakriju iza alata. Ne greše jer osećaju pritisak da od prvog dana moraju da deluju pametno, sposobno i iskusno. U takvom okruženju, AI prestaje da bude kreativan partner. Nažalost, **AI postaje maska**. Čak ni alat za učenje, već alat za kamuflažu. Da se posao „isporuči“, ne vidi neznanje, izbegne trenutak u kome neko kaže: *Ovo nema smisla*. Rezultat je gotovo uvek isti: tekstovi bez konteksta, ideje bez dubine, zaključci bez logike. Gramatika besprekorna, ali suština nepostojeća. Tako dolazimo do tačke koju većina lidera danas propušta da vidi, jer ovo nije problem mladih ljudi. Ovo je problem atmosfere i očekivanja koje smo im mi napravili. Mladi profesionalci danas su pod snažnim pritiskom da rano pokažu učinak - da zvuče samouvereno, deluju sigurno i isporučuju sjajne rezultate od prvog dana. Kada junior veruje da se od njega očekuje da odmah bude „odličan“, on neće učiti. Štitiće se, samo da ne napravi grešku, a učenje ne funkcioniše pod pritiskom performansa. Funkcioniše samo u kontrolisanom prostoru greške. Kao dete koje uči da hoda. Ne puštaš ga na asfalt, ne puštaš ga na stepenice. Pustiš ga na livadu jer znaš da će verovatno pasti, ali znaš da mu se ništa strašno neće desiti. Današnji juniori nemaju livadu, pa zato biraju kolica sa motorom. Kada profesionalci na početku karijere preskoče **neprijatnu fazu „ne znam“**, izgube pojam o realnosti. Gube sposobnost da procene kvalitet i prestaju da razvijaju intuiciju. Tečnost izražavanja počinju da mešaju sa razumevanjem. AI generisani radovi su retko očigledno pogrešni. Oni greše u kontekstu, nijansama, tajmingu i nameri, a to su stvari koje može da prepozna samo onaj ko je već izgradio osnovu, ukus i rasuđivanje. Zato je **liderstvo važnije od alata**. Ako kultura nagrađuje besprekoran *output* umesto vidljivog učenja, ljudi će optimizovati ponašanje ka sigurnosti. Ako se greške kažnjavaju, eksperimentisanje nestaje. Ako su očekivanja nejasna, prečice postaju racionalan izbor. Zato, zadatak C-level menadžmenta danas nije da gura AI u svakom smeru. Mislim da je njihov zadatak da **skinu pritisak i jasno postave očekivanja**: - **znanje** nije polazna tačka, već cilj - vrednuje se **progres**, a ne gluma kompetencije - **greška** je dozvoljena dokle god se iz nje uči **AI treba da dođe posle osnova**, nikako umesto njih. Kada znanje postoji, AI postaje pojačivač. Pre toga, postaje štaka. Morali smo da grešimo, bili smo bez alata koji će nas „spasiti“. Imali smo vremena da razumemo pre nego što isporučimo. Ako C-level to ne razume, dobiće tim koji izgleda produktivno, govori ispravno, isporučuje brzo i ne stvara nikakvu vrednost. To je ubedljivo najskuplja greška.