Work-life balans ili život sa svrhom?

I dok odgovore tražimo u platama, benefitima, radnom vremenu ili generacijskim razlikama, pitam se da li možda propuštamo da postavimo jedno mnogo važnije pitanje: _Da li ljudi još uvek vide smisao u onome što rade?_ U svom radu često srećem organizacije koje imaju kvalitetne proizvode, stabilne procese i korektne uslove rada\. Ipak, iza poslovnih rezultata neretko se krije nevidljivi problem – ljudi koji više ne osećaju povezanost sa svrhom svog posla\. Oni izvršavaju zadatke, prisustvuju sastancima, ostvaruju KPI\-jeve i ispunjavaju rokove, ali se sve ređe osećaju kao deo nečega što ima dublje značenje\. Kada čovek izgubi osećaj svrhe, posao se svodi na niz aktivnosti koje treba završiti\. A malo šta tako snažno iscrpljuje kao osećaj da ulažemo energiju u nešto čiji smisao više ne razumemo\. Možda će zvučati nepopularno, ali verujem da smo poslednjih godina počeli da idealizujemo work\-life balans kao univerzalni recept za zadovoljstvo\. Pri tome se retko pitamo da li je balans zaista cilj ili je samo posledica života koji ima smisao\. Kada pogledamo ljude koji su ostavili dubok trag u sportu, umetnosti, nauci ili biznisu, teško ćemo pronaći primere života koji su bili savršeno izbalansirani\. Vrhunski sportisti provode godine u režimu koji bi većini ljudi delovao ekstremno\. Muzičari vežbaju hiljade sati kako bi dostigli nivo majstorstva koji publika vidi tek na sceni\. Naučnici, preduzetnici i umetnici često posvećuju decenije jednoj ideji\. Nije ih vodio balans\. Vodila ih je svrha\. To ne znači da treba glorifikovati iscrpljivanje, zanemarivanje porodice ili kulturu neprekidnog rada\. Naprotiv\! Ali postoji važna razlika između života koji je uravnotežen i života koji je rezervisan\. Sve češće imam utisak da pod parolom balansa zapravo promovišemo ideju da se ne treba previše vezivati ni za šta, ne treba se previše davati i ne treba se previše posvetiti\. A upravo iz duboke posvećenosti nastaju najveća dostignuća\. > Ljudi ne traže savršene kompanije, ne traže ni savršene menadžere, traže razlog zbog kojeg vredi ustati svakog jutra i dati deo sebe nečemu što smatraju važnim\. Ne verujem da je čovek najispunjeniji onda kada pažljivo rasporedi energiju između svih životnih oblasti\. Verujem da je najispunjeniji onda kada pronađe nešto što smatra vrednim svoje energije\. U poslovnom okruženju taj osećaj najčešće nastaje kada se susretnu dve stvari – lična misija i misija organizacije\. Kada zaposleni veruje u ono što kompanija pokušava da postigne, kada razume zašto njegov rad postoji i kako doprinosi većoj slici, tada posao prestaje da bude samo sredstvo za ostvarivanje prihoda\. Tada nastaje osećaj pripadnosti, odgovornosti i autentične motivacije\. Možda upravo tu leži jedan od najvećih izazova savremenog liderstva\. Godinama govorimo o motivaciji zaposlenih, kao da je reč o nečemu što lider treba da proizvede, podstakne ili nametne\. Međutim, moje iskustvo govori drugačije\. Ljudi uglavnom dolaze motivisani\. Dolaze sa željom da doprinesu, nauče, napreduju i budu deo nečega što ima vrednost\. Pitanje je šta se sa tom motivacijom dešava usput\. • Da li organizacija uspeva da je sačuva? • Da li lider uspeva da poveže svakodnevne aktivnosti sa širom svrhom? • Da li zaposleni razume zašto je njegov doprinos važan? Kada se ta veza uspostavi, ljudi mnogo lakše ulaze u stanje koje psiholozi nazivaju flow, onu posebnu vrstu potpune usmerenosti i angažovanosti u kojoj vreme prolazi neprimetno, a rad postaje izvor energije umesto njenog potrošača\. Flow se ne može propisati procedurom, niti se može kupiti bonusom\. On nastaje kada radimo nešto što za nas ima značenje\. Zato ne verujem da ljudi danas traže manje posla, verujem da traže više smisla\. Kada pronađu smisao, iznenađujuće lako pronalaze i energiju\. Možda zato najveća kriza današnjice nije nedostatak ljudi, već nedostatak smisla? Ljudi ne traže savršene kompanije, ne traže ni savršene menadžere, traže razlog zbog kojeg vredi ustati svakog jutra i dati deo sebe nečemu što smatraju važnim\. Kada pronađu taj razlog, motivacija prestaje da bude tema\. Tada posao postaje mnogo više od posla postaje mesto na kojem se susreću lična svrha i doprinos svetu oko nas\.