Ovaj sektor je značajna komponenta celokupnog robnog izvoza Srbije, pri čemu su naša ključna izvozna tržišta tradicionalno zemlje Evropske unije, koje apsorbuju više od polovine ukupnog izvoza, predvođene Nemačkom i Italijom. Važan udeo u izvozu čini tržište regiona CEFTA, pre svega Bosna i Hercegovina, Crna Gora i Severna Makedonija. Na vrhu liste izvoznih aduta i dalje dominiraju smrznuta malina sa preko 300 miliona evra deviznog priliva, merkantilni kukuruz i pšenica, koji zajedno donose od 500 do 600 miliona evra, u zavisnosti od sezone.
Međutim, dugoročna konkurentnost na zahtevnim tržištima više se ne može braniti isključivo tradicijom i sirovinom. Ona danas imperativno zahteva otporan, održiv i institucionalno uređen lanac snabdevanja. Koliko je globalni prehrambeni sistem osetljiv, najbolje ilustruje najnoviji indeks cena hrane (FFPI) koji objavljuje Organizacija za hranu i poljoprivredu Ujedinjenih nacija (FAO), a koji je u avgustu 2026. porastao na 133,3 poena. Ovaj rast, vođen skokom cena žitarica za 2,2% i dramatičnim skokom šećera od čak 11,9%, direktna je posledica suša i toplotnih talasa koji su desetkovali prinose kukuruza i šećerne repe širom Evropske unije, dok su visoke temperature usporile prirast u stočarstvu i smanjile isporuke sirovog mleka. Kada se klimatski šok u Evropi spoji sa logističkim barijerama i poskupljenjem inputa, jasno je da nestabilnost cena hrane nije prolazni incident, već nova realnost koja zahteva strateško prilagođavanje.
U Srbiji se kompleksnost lanca vrednosti ogleda u izraženoj rascepkanosti. Na jednoj strani imamo oko 500.000 poljoprivrednih gazdinstava, gde prosek površine jedva dostiže 6 hektara, uz deficit savremene mehanizacije i opreme, dok su na drugoj prerađivačka industrija i izvozni tokovi pod lupom strogih međunarodnih direktiva. U sredini ostaje logistički i informacioni vakuum koji poskupljuje svaki korak.
Zato je sistemsko unapređenje održivosti duž celog lanca preduslov dugoročne konkurentnosti. Jedan od ključnih strateških pravaca jeste uspostavljanje koncepta regenerativnog biodistrikta, inicijative na kojoj aktivno radi NALED.
Biodistrikt direktno uvezuje primarne proizvođače, prerađivače, lokalne samouprave, turizam i potrošače, stvarajući zaokružen lokalni lanac vrednosti i gradeći prepoznatljivost domaćeg proizvoda sa jasnim geografskim i ekološkim identitetom. Razlog za optimizam pruža nova Strategija poljoprivrede i ruralnog razvoja. Izuzetno je važno što je regenerativna poljoprivreda u njoj pozicionirana kao razvojni pravac i što strategija stavlja jasan fokus na generacijsku obnovu na selu. Generacijska obnova, praćena kapitalnim ulaganjima u ruralnu infrastrukturu i digitalizaciju, fundamentalni je stub održivosti, jer bez mladih, obrazovanih ljudi nema ko da nosi modernizaciju niti da upravlja savremenim agrotehničkim rešenjima.
Spajanjem prirodnih potencijala sa inovacijama, brendiranjem, regenerativnim modelima i mudrim javno-privatnim partnerstvom, gradimo lanac snabdevanja koji je otporan na spoljne potrese i spreman za tržište budućnosti.
U tom kontekstu, neophodno je znatno aktivnije i strateški raditi na sistematskoj promociji i brendiranju naših poljoprivrednih i prehrambenih proizvoda, jer je prepoznatljiv premijum brend jedina prava ulaznica na najbogatija svetska tržišta visoke platežne moći. Međutim, snažan brend ne može postojati samo na marketinškom narativu. Njega u praksi mora pratiti intenzivan razvoj ljudskih resursa, stručnih kadrova, tehnologa i inspektora koji sprovode službene kontrole, sertifikaciju i precizno deklarisanje i obeležavanje proizvoda. Paralelno sa tim, konstantno unapređenje tehnologije proizvodnje i prerade garantuje da obećani kvalitet ostane standard, a ne povremeni incident.
Analize održivosti koje sprovodi NALED potvrđuju da primena ESG kriterijuma više nije korporativna dekoracija, već uslov opstanka na tržištu. Na globalnom nivou, poljoprivreda generiše blizu 24% CO₂ emisija. Uvođenjem CSRD direktive i prekograničnih taksi na ugljenik, naši izvoznici moraju da dokumentuju sledljivost, smanjenje hemijskih inputa i dekarbonizaciju, dok će finansijski sektor povoljnije zelene kredite uslovljavati upravo ESG rejtingom.
Klimatske promene u sušnim godinama obaraju domaće prinose za 20% do 50%. Odgovor leži u regenerativnim agrotehničkim praksama koje, uz primenu pokrovnih useva i redukovanu obradu tla, mogu drastično smanjiti troškove goriva i đubriva, čuvajući dragocenu vlagu u tlu. Kada se tome dodaju senzori, precizno navodnjavanje i satelitski podaci, poljoprivreda prelazi sa nepredvidive borbe sa prirodom na racionalno, podacima vođeno poslovanje.
Konačno, nedopustiv luksuz predstavljaju gubici i otpad od hrane. Bacamo oko 83 kilograma hrane po stanovniku. Sektor ugostiteljstva generiše značajan deo od 120.000 tona naručenih namirnica, a biootpad čini i do 40% komunalnog otpada. Smanjenje ovih gubitaka kroz ukidanje PDV-a na donacije hrane, podsticajne mere i industrijsko kompostiranje predstavlja najbrži put do zaštite resursa.
Srbija ima sve argumente, od vrhunskog kvaliteta sirovine do stabilnog spoljnotrgovinskog suficita, da bude regionalni lider održivog agrobiznisa. Spajanjem prirodnih potencijala sa inovacijama, brendiranjem, regenerativnim modelima i mudrim javno-privatnim partnerstvom, gradimo lanac snabdevanja koji je otporan na spoljne potrese i spreman za tržište budućnosti.
