Da problem nije lokalni nego svetski, pokazuje izveštaj konsultantske kuće Deloitte, rađen sa Oxford Economics na uzorku od više od devet hiljada rukovodilaca u 89 zemalja. Prema tom istraživanju, 65 odsto organizacija smatra da njihova organizaciona kultura mora značajno da se promeni zbog veštačke inteligencije, dok njih 34 odsto priznaje da im organizaciona kultura već koči ciljeve u primeni te tehnologije. Istovremeno, 42 odsto zaposlenih navodi da njihova firma retko ili nikada ne procenjuje kakav uticaj veštačka inteligencija ima na ljude. Upravo taj nesklad danas nazivamo „culture debt", odnosno dug koji organizacija nagomila kada u trci za tehnologijom zapostavi sopstvenu organizacionu kulturu.
Najjasniji znak tog duga je urušavanje poverenja. Prema istom istraživanju, 80 odsto ispitanih, računajući lidere, menadžere i zaposlene, strahuje da njihove kolege koriste veštačku inteligenciju kako bi delovali produktivnije nego što zaista jesu. Kada tim počne da sumnja u to ko šta stvarno radi, saradnja se tiho urušava, iako spolja sve deluje uobičajeno.
Sanja Jevđenijević, osnivačica konsultantske kuće HR Xcel, ističe da se ta zamka već prepoznaje i na domaćem tržištu.
U srpskim kompanijama veštačka inteligencija se najčešće uvodi kao alat, kao još jedan tehnološki projekat, a gotovo niko se ne pita šta ona radi sa odnosima, poverenjem i navikama u timu. Tako dug u organizacionoj kulturi raste nezapaženo, jer ga niko ne meri, a kada se pojavi u vidu odlazaka ljudi ili pada učinka, njegova otplata je mnogo skuplja nego što bi bila prevencija, kaže Jevđenijević.
Rešenje, poručuju iz kompanije, nije usporavanje uvođenja veštačke inteligencije, već to da se organizaciona kultura prati jednako pažljivo kao i sama tehnologija. neke od kompanija na tržištu Srbije skoro celu deceniju mere organizacionu kulturu primenom metodologije Barrett Values Centre, globalno priznatog pristupa koji se koristi u blizu 90 zemalja i koji apstraktne pojmove poput poverenja i izgubljene energije prevodi u merljive pokazatelje. Upravo takvo merenje omogućava da se skriveni dug u organizacionoj kulturi institucija i kompanija uoči dok je još nizak, pre nego što preraste u trošak koji se teško vraća.
Ekonomski argument ide u prilog onima koji na vreme povedu računa o ljudskoj strani. Istraživanje pokazuje da organizacije koje veštačku inteligenciju uvode misleći prvo na tehnologiju, a tek onda na ljude, imaju 1,6 puta veću verovatnoću da promaše očekivani povraćaj na ulaganje, a ipak gotovo šest od deset kompanija i dalje bira upravo taj put.
Dug u kulturi kompanije je kao svaki drugi dug, ne nestaje ako ga ignorišete, samo raste. Jedina razlika je što se ovaj ne vidi u bilansu dok ne postane prevelik. Zato ga treba meriti jer merenje organizacione kulture danas više nije luksuz nego uslov da tehnologija uopšte donese ono što se od nje očekuje, zaključuje Jevđenijević.
