Zoran Hamović, Clio: Čitaoci biblioskopi i pisci foliranti

***Piše: Zoran Hamović, direktor i glavni urednik, izdavačko preduzeće Clio*** ![](https://cdn.zefir.quest/mops/5-8/zoran-hamovic-clio-kolumna-ponedeljkom.png) U proteklih šezdeset osam godina, sajam knjiga bio je ogledalo svoga vremena, nervno čvorište aktuelnih društvenih kretanja i gotovo svega što se događa u kulturi. Danas je, međutim, to ogledalo zamenio ekran. Gužva pred štandovima preselila se na društvene mreže. Autogrami su postali selfiji, a knjige povod za postove. Veličanstvena atmosfera okupljanja i autentična vrednost zajedničkog doživljaja zahvaljujući modernim sredstvima komunikacije dobila je konkurenciju u elektronskom povezivanju i efikasnijoj, a jeftinoj komunikaciji. Podkasti, i društveni mediji na kojima se oglašavaju buktjuberi, vlogeri, blogeri, instagrameri načinili su čitvu industriju preporučivanja i savetovanja šta i kako čitati. Toliko se ta aktivnost razvila, da se stiče utisak kao da je priča o čitanju mnogostruko nadjačala čitanje samo. Pred našim očima odigrava se tiha promena: knjiga više nije simbol učenosti, oznaka obrazovanja, već dekor u kulturi samoprezentacije. I tu na scenu stupa glavni junak savremenog doba — **čitalac biblioskop**. Pojam „biblioskop“ prvi je upotrebio francuski bibliofil Luj Oktav Uzan u XIX veku, da označi čitaoca-posmatrača: onog koji knjige voli da razgleda, poseduje, komentariše — ali ne nužno i da čita. Nekada je bio marginalna figura, a danas je postao dominantan tip. U vremenu kada je prisustvo važnije od sadržaja, biblioskop se savršeno prilagođava. On ne traži smisao u knjizi, već potvrdu sebe u njenom odrazu. Biblioskop, čitalac-kolekcionar kome je bitniji kvantitet nego kvalitet u recepciji, najbolje je otelotovorenje internet principa, pošto mu nije toliko važno da pročita delo, koliko da ostavi komentar i da istakne svoje prisustvo u komunikaciji. Biblioskop ne čita da bi razumeo, već da bi učestvovao. Ne citira zato što zna, nego zato da bi bio primećen. Knjiga je za njega signal u komunikaciji, a ne iskustvo u mišljenju. Na društvenim mrežama on preporučuje, komentariše, rangira, deli. Čitanje je svedeno na gest, a mišljenje na tvit Pročitano ne doprinosi intelektualnom sazrevanju i delotvornosti ličnog iskustva već ličnoj promociji u poželjnom okruženju. | Pred našim očima odigrava se tiha promena: knjiga više nije simbol učenosti, oznaka obrazovanja, već dekor u kulturi samoprezentacije. | Francuski teoretičar Pjer Bajar ironično je savetovao *Kako da govorimo o knjigama koje nismo pročitali*. Biblioskop je tu lekciju shvatio ozbiljno — i doveo je do savršenstva. Čitanje je izgubilo svoj stari moralni sjaj, a načitanost se pretvorila u društveni performans. Knjiga je, u tom procesu, otuđena ne samo od čitaoca nego i od svog sadržaja. Postala je povod za komunikaciju, a ne njen predmet. Znanje je zamenjeno informacijom, informacija — utiskom. Bitnije je „da nešto imaš da kažeš“ nego da znaš o čemu govoriš. Na toj drugoj strani književne medalje stoje **pisci foliranti**. Njihov posao više nije da pišu, već da se oglašavaju. Pisac današnjice mora da bude prisutan: na mreži, u medijima, na događajima, u svesti publike. Tišina se više ne prašta — svako ćutanje izgleda kao poraz. Pisac koji ne govori o sebi rizikuje da nestane iz algoritma. Nekada su se pisci borili za istinu, danas za vidljivost. Od gospodara misli postali su osoblje koje opslužuje pažnju. Stvaralaštvo je zamenjeno kreativnošću, a umetnost produktivnošću. Kreativnost je postala industrijska kategorija, a poetski izraz — poželjan komunikacijski proizvod. Sve se piše, sve se objavljuje, sve se odmah zaboravlja. Skribomanija, nekada lična opsesija, danas je društvena norma. Jer — govoriš, znači postojiš. Ćutiš, znači nestaješ. Svaka rečenica postaje dokaz postojanja, svaka objava – terapija protiv zaborava. Pisanje, nekada čin prenošenja smisla, pretvorilo se u tehnologiju samopromocije. Svet knjige danas liči na beskrajni forum na kojem svi nešto govore, a niko nikog ne sluša. Javna polemika se raspala u mnoštvo privatnih mišljenja. Književnost se tretira kao roba, a pisac kao proizvođač sadržaja. Knjiga je u prisustvu svekolikog pisanja izgubila svoj dominaciju i dignitet te postala — digitalni suvenir. Zato današnje vreme s pravom možemo nazvati erom biblioskopa i foliranta. Jedan kupuje knjige da bi ih pokazao, drugi ih piše da bi bio viđen. Ali recimo na kraju da ovo nije kritika i ispoljavanje potrebe da nestanu niti jedni, niti drugi. Štaviše, u bibliokultunoj galaksiji oni su dragoceni deo ekosistema.