Tema broja - održivi razvoj: Održivi razvoj je ideal

*Autor: Kristina Cvejanov stručnjak za upravljanje otpadom i reciklažu* ![](https://cdn.zefir.quest/mops/5-8/676fa282f69bd2f2307ce58878c77f26.jpg) **Šta je održivi razvoj?** Održivi razvoj je logika zdravog razuma. Svest o tome da nije sve odmah, u sadašnjem trenutku, da nešto sledi i kasnije, a da je to kasnije povezano sa onim što je sada. Održivi razvoj je balans u uzimanju i davanju. Ljubav za potomstvo. Svest o zajedništvu i o uzročno posledičnim odnosima. Održivi razvoj je naša sposobnost da se snađemo u kompleksnom koordinantnom sistemu koji čine dijagrami naših privatnih i poslovnih života. I naših priželjkivanih i neproživljenih života, takođe. Održivi razvoj je naše umeće da izađemo na kraj sa onim što ostaje iza nas samih. Iza onog što ostaje iza svakog trenutka našeg dana. Od kada otvorimo oči i pogledamo u telefon, odemo u kupatilo, pustimo vodu, istisnemo pastu za zube na plastičnu četkicu, pritisnemo dugme na vodokotliću, obučemo se, skuvamo kafu, napravimo sendvič, sednemo u auto, uključimo kompjuter, odštampamo izveštaj, popijemo čaj, telefoniramo, pošaljemo mail, sednemo u auto, ručamo, odmaramo uz TV, popijemo pivo, pregrizemo nešto… kupimo, konzumiramo, potrošimo, bacimo, …. istisnemo pastu za zube na plastičnu četkicu, pustimo vodu, ugasimo svetlo…. I tako u nedogled. Održivi razvoj je naša sposobnost da izađemo na kraj sa otpadom, otpadnim vodama, emisijama gasova koje su naše kompanije, preduzeća, zanatske radnje, mediji, udruženja građana, proizveli i stavili u životnu sredinu. Sposobnost da nadoknadimo resurse koje smo iskoristili. Održivi razvoj je ideal. Potrošačko društvo u kome živimo počiva na eksploataciji životne sredine Tokom korone, ispostavilo se da su ambiciozni ciljevi u reciklaži utopija na slobodnom tržištu. Ponovo je dokazano da je profit slabo osetljiv na probleme životne sredine Tehnološki razvoj i digitalizacija doneli su nam stvarnost koju ni Leonardo Da Vinči nije mogao da zamisli. Potrošnja na planeti Zemlji se od 1971. godine do danas, dakle za samo 30 godina, povećala za neverovatnih 2.800%. Sve čega se dotaknemo, i sve što stvorimo u nekom trenutku, postaje otpad: neopasani, industrijski, komercijalni, građevinski, organski, medicinski, farmaceutski, ambalažni... Broj stanovnika na Zemlji se progresivno povećava. Svetska populacija broji 7,5 milijardi ljudi i svake godine se ovaj broj uvećava za 80 miliona. Proporcijalno rastu populacije i potrošnje, prirodni resursi se smanjuju. Čovek stvara svoju veličanstvenu civilizaciju uništavajući svoje prirodno stanište neverovatnom brzinom. Posvećeno radimo na sopstvenoj propasti, a 2020. godina je učinila da se osećamo kao u apokaliptičnoj SF seriji. **Epidemija kao test inteligencije** Godina koja je iza nas ostaće upamćena po epidemiji COVID-19 i zagađenju. Zagađenju u svim sferama. Još uvek smo svako jutro prebrojavali PM čestice kada nas je pogodio prvi talas epidemije. I taman kad je granulo sunce i nebo se razvredrilo, stigle su maske koje kao da su pravo iz apoteka pohrlile na ulicu, bilo ih je bukvalno na svakom ćošku. Leto nam je donelo olakšanje, otvorena vrata, ali zatvorene granice, pa smo rešili da upoznajemo lepote svoje otadžbine i za sobom ostavili nepregledne količine svakolikog đubreta, pogotovo ambalaže omiljenih nam izletničkih proizvoda. Smrad Topčiderske reke obeležio je ranu jesen žiteljima tog dela Beograda. Zima je već na pragu, i s njom je postala tema loženje sirovog lignita, dok paljenje kablova na Čukaričkoj padini nikad ne izlazi iz mode. Ali, pre svega toga, 2020. godinu će zabeležiti jedna nezapamćena kontaminacija u sferi komunikacije, neverovatna polarizacija društva po svakom pitanju, koja je ogolila osećanje sa kojim se zapravo suočavamo – bespomoćnost. Reklo bi se da smo postali svesni apokaliptičnog scenarija, ali smo se posvađali oko toga čija je verzija tačna. Nema dileme - to sa kojim gubicima i naučenim lekcijama ćemo izaći iz ove epidemije za sve nas će biti svojevrsni test inteligencije. Nije ovo poslednji trenutak da reagujemo da bi spasli svet, može biti da je za to već kasno, ovo je pravi trenutak da reagujemo da bi spasli sebe. **Kuda ide naš otpad?** Kad konobar, u 20 sati ugasi svetlo i vikne fajront, vreme je da se sumiraju rezultati. U Srbiji je prošle godine, prema podacima Agencije za zaštitu životne sredine, proizvedeno skoro 12 miliona tona otpada, od toga 2,3 miliona komunalnog. Na deponijama, i to uglavnom nesanitarnim, odloženo je oko 97% komunalnog otpada, a deponovano je čak i 14.000 tona opasnog otpada. U Srbiji je prošle godine proizvedeno 2,3 miliona tona komunalnog otada, od čega je 97% odloženo na deponijama, i to uglavnom nesanitarnim Strategija upravljanja otpadom istekla je još prošle godine, a nova još uvek nije doneta. Šta je primenjeno od prošle Strategije? Malo toga. Rezultati su izostali jer strategija nije bila obavezujuća, pa teško da ju je iko i čitao. Lokalne samouprave nisu bile u obavezi da zatvore smetlišta i uspostave regionalni sistem upravljanja otpadom koji podrazumeva izgradnju regionalnih sanitarnih deponija, pa su se poslednjih godina slabo time i bavile. Bez stručnog kadra, uz zabranu zapošljavanja u javnom sektoru, nasleđene probleme i hronični nedostatak novca javna komunalna preduzeća nisu imala ni resurse ni motivaciju da naprave korak bliže civilizacijskom dostignuću – sanitarnim deponijama, pa je tako otpad iz naših domaćinstava otišao pravo u zemlju, vodu, vazduh, iz čega će se ponovo kroz lanac ishrane vratiti nama na trpezu. **Plastična ambalaža – sa deponije u vodu, pa u organizam** Prazna ambalaža je prva pomisao kad čujemo reč otpad. Iako po masi nije dominantna vrsta otpada, ambalažni otpad jeste nešto sa čim se najčešće susrećemo u svakodnevnom životu. Brz način života, i dosta boravka van kuće, uslovljavaju veću potrošnju prehrambrenih proizvoda u pakovanjima, te postaju neizbežan trag kretanja čoveka. Ne postoje predeli pošteđeni zagađenja ambalažnim otpadom, niti izolovan ekosistem pošteđen njegovog uticaja. ![](https://cdn.zefir.quest/mops/5-8/ee300ea7ac57313bb36a04946156b92e.jpg) *foto: Stara planina* Prognoza da će do 2050. godine u svetskim morima biti više plastike nego ribe, skrenula je pažnju javnosti da je plastična ambalaža ozbiljna pretnja po životnu sredinu. Analize sprovedene na svih šest kontinenata pokazale su da je 87% uzoraka vode iz česme kontaminirano mikroplastikom, da bi ubrzo nakon toga dokazano i njeno prisustvo u vitalnim organima čoveka. Čak je i srpski genetičar prof. dr Miodrag Stojković sa svojim timom dokazao da mikroplastika izaziva sterilitet. Plastika i plastična ambalaža konačno postaje udarna tema i iz medija stiže pravo u agendu administracije u Briselu. Ali, nije samo epidemija zelenih pokreta i ekoloških aktivista probudila interesovanje tromim institucijama Evropske unije, nešto mnogo dramatičnije od eko aktivizma dešavalo se na tlu Evrope. Promene su počele da se dešavaju jer evropsko đubre više nije moglo da putuje u Kinu. **Kineska zabrana uvoza otpada** Sve je počelo 1995. godine kada je Zhang Yin osnovala kompaniju za reciklažu papira Devet zmajeva (Nine Dragons) i ubrzo zahvaljujući istoj postala prva žena milijarder u Kini. Podstaknuta ovim uspehom, brzorastuća kineska reciklažna industrija je u potrazi za sirovinom razaslala svoje emisare širom planete samo sa jednim ciljem – da kupuju plastični, papirni i drugi otpad. Kina je brzo nakon uspeha Devet zmajeva postala najpopularnija svetska destinacija za đubretarski turizam– skoro 56% svetskog plastičnog otpada, 60% američkog i 70% evropskog otpadnog papira i kartona je završavalo u ovoj zemlji. Sirovina za reciklažu iz Evrope i Amerike reciklirana je u ilegalnim postrojenjima za reciklažu, a sa njim i otpad za koji nije ni postajao tretman, pa je isti završavao u kineskim rekama, spaljivan na otvorenom, ili prosto odlagan na divlje deponije. Kinesko ministarstvo ekologije objavilo je da više od 200 miliona kubnih metara otpada pliva najdužom rekom u Kini, Jangce, jer se u njenoj delit i delti njene pritoke Biserne reke nalazi najveća industrijska zona na istočnoj obali i stotine industrijskih deponija u okviru nje. Godine 2017, na sastanku Svetske trgovinske organizacije u Ženevi, kineske vlasti objavile su da ne žele više da budu smetlište bogatih država. ![](https://cdn.zefir.quest/mops/5-8/3836818f83d1c8acf24ebc69bfc19b28.jpg) Ova odluka je ubrzo pokazala celokupno licemerje “ekološki osvešćene Evrope” koja je svojim građanima prodavala ekološke kampanje, a nerazvijenim zemljama svoj otpad. Na evropskom tlu, milione tona kartonskog i plastičnog otpada nije imao ko da reciklira. Evropa je počela da se guši u svom otpadu, jer nije ulagala u industriju prerade otpada zbog visokih troškova. Visoki tehonološki standardi i ekološke takse reciklažnu industriju u Evropi učinile su nekonkurentnom u odnosu na istočna tržišta u kojima se otpad koji ne možeš dalje da preradiš bukvalno izručuje u reke. Dakle profit, pre svega. **Cirkularna ekonomija u raljama korone** Taman kad je Evropska unija objavila svoj plan za prelazak na cirkularnu ekonomiju, ambiciozne ciljeve u reciklaži od 2025. godine i donela direktivu o jednokratnoj plastici, kako bi pokrenula sopstvenu reciklažnu industriju, korona je paralisala čitav svet. Odjednom više nije bilo putovanja, ljudi su se zatvorili u kuće. Iako je cena sirove nafte doživela pad epskih razmera, nove automobile malo ko kupuje. Nemačka automobilska industrija je doživela nezapamćen pad od 80%. Poliestesko vlakno koje se proizvodi reciklažom PET boca, a kojom se pune automobilska sedišta, prestalo je da bude tražena roba. Još manje atraktivan je reciklirani granulat za proizvodnju novih boca, čija je cena usled posledica pada cena nafte daleko prevazilazi onaj dobijen direktno iz nafte. Sunovrat cena otpadnog kartona i plastike počeo je da zatvara sakupljačke firme i reciklere, kako u Evropi, tako i u Srbiji. Ispostavilo se da su ambiciozni ciljevi u reciklaži utopija na slobodnom tržištu. Ponovo je dokazano da je profit slabo osetljiv na probleme životne sredine. **Vreme je za zeleni dogovor i taksu na nerecikliranu plastiku** Evropska komisija je, krajem prošle godine, najavila ambiciozan plan da evropski kontinent do 2050. godine postane karbon neutalan. Privredna kriza podstakla je mnoge na promišljanja o neophodnom uvođenju eko takse kao finansijskog mehanizma, ali ipak većina je bila šokirana kada je Komisija objavila da će članice Evropske unije, od 1. januara 2021, za svaku tonu plastike odloženu na deponiju plaćati taksu od 800 evra po toni. Ministar zaštite životne sredine Rumunije prošle nedelje je objavio da Rumunija nema nameru da plaća toliku taksu, a ne bi bilo čudno ni da druge, manje razvijene članice, krenu istim putem. Šta bi to značilo za Srbiju, kad bi postala članica Evropske unije, nije teško izračunati kad se zna da u Srbiji oko 50.000 tona otpadne plastične ambalaže završi na deponijama. Sistem produžene odgovornosti proizvođača, uveden 2009. godine, dao je svoje rezultate kad je reč o sakupljanju otpadne ambalaže generisane u privredi, pa zato ne čude dobri rezultati u reciklaži kartona omiljenog sekundarnog pakovanja. Međutim, sakupljanje plastike, koje najviše ima u otpadu iz domaćinstva, zavisi od javnih komunalnih preduzeća, pa i dalje najveći deo iskorišćene plastične ambalaže odlazi na deponije. Negde između 60% i 70% plastike nije ni moguće reciklirati, već je insineracija jedini tretman kojim se izbegava odlaganje u životnu sredinu u kojoj plastika ostaje stotinama godina. S obzirom na to da je grafikon 1 rađen prema zvaničnim podacima Agencije za životnu sredinu, procenat deponovanog otpada treba uvećati za 30%, pošto je procena da se još toliko ambalaže stavi na tržište, a ne prijavi Agenciji. **Izgleda da ćemo početi od depozitnog sistema** Ako je iko u ovoj zemlji gajio nadu da je građanima Srbije moguće usaditi ekološku svest, tokom epidemije COVID-19 bespovratno ju je izgubio. Kao da je sve smeće ove države odjednom isplivalo u Čukaričkom rukavcu. Čak je i Memedovićev portret od plastičnih flaša završio u reci kao simbol borbe protiv plastike u istim i kao poslednja opomena. Ministarstvo zaštite životne sredine je u martu predstavilo Nacrt izmena zakona o ambalaži i ambalažnom otpadu, a najviše pažnje domaće privrede privukao je član 44. kojim se propisuje uvođenje depozitnog sistema za ambalažu od napitaka. Ali, nemojmo se zavaravati. Ministarstvo nema kapacitet da samo modeluje efikasan depozitni sistem, za to je ipak neophodna privreda. ![](https://cdn.zefir.quest/mops/5-8/d6e0cfc77c4b4f53a8d696ef4a120caf.jpg) Uvođenje depozitnog sistema traži potpunu promenu u organizaciji sakupljanja ambalaže pod depozitom, odnosno povratnom naknadom. U njemu, umesto komunalnih preduzeća trgovinski objekti preuzimaju ulogu kolektora iskorišćene ambalaže, a potrošači se zakonom obavezuju da pri kupovini plaćaju naknadu koja im se vraća kad praznu ambalažu donesu natrag u trgovinu. Troškovi organizacije Sistema, koji podrazumeva i vending aparate koji sprečavaju zloupotrebe su značajni, a logično je da ih u skladu sa principom produžene odgovornosti proizvođača pokriju kompanije koje ambalažu pod depozitnim sistemom i plasiraju na tržište. Ovako kompleksan sistem ne može se dizajnirati, ni organizovati bez učešća svih ključnih aktera za njegovo sprovođenje: države, obvezničke industrije, trgovina, potrošača, a period epidemije ne pogoduje organizaciji velikih skupova, pa se čini da će nastavak dijaloga o depozitnom sistemu sačekati proleće. Taman će tada biti gotova studija koju na ovu temu radi Eunomija po zahtevu privrede okupljene u okviru NALED-a. Jedno je sigurno, ništa se neće dešavati brzo, što ipak nije tako loše. Iskustvo je pokazalo da prepisana, i na brzinu prepisana, zakonska rešenja EU ne daju potpuni rezultat. Srbija se, zbog velikog tržišnog udela malih trgovinskih formata, drastično razlikuje od zemalja u kojima postoje depozitni sistemi, pa lekcije nije lako prepisati. Takođe, Srbija još uvek nema razvijenu primarnu selekciju iz domaćinstva, što otvara pitanja koje sve materijale treba staviti u depozitni sistem. Slika koju vidimo oko sebe govori da ćemo, ambalažu koju ostavimo u komunalnoj kanti, teško iz nje izvući i poslati je na reciklažu. U državi u kojoj je komunalni sektor zatajio davnih dana, održivi razvoj upravljanja ambalažnim otpadom zavisi od entuzijazma privrede. A, koliko ćemo biti zaista odgovorni i entuzijastični nakon epidemije COVID-19, ostaje nam tek da vidimo. | Kristina Cvejanov je nezavisni stručnjak za upravljanje otpadom i komunikacije, sa više od 10 godina iskustva u sektoru upravljanja otpadom i reciklaže. Profesionalno bavljenje temama iz životne sredine započinje 2010. godine u preduzeću za reciklažu plastike Greentech iz Novog Sada, članice međunarodne Green Grupe, da bi od 2015. godine vodila Srpsku asocijaciju reciklera ambalažnog otpada. Od 2018. do februara 2020. radila je na poziciji direktora operatera sistema upravljanja ambalažnim otpadom Ekostar Pak. Ekspert i predavač udruženja Inženjeri zaštite životne sredine i saradnica biznis portala www.reciklaza.biz |