Trgovina u Srbiji za vreme vladavine kneza Miloša (1. deo)

Trgovinom su se bavile i brojne zanatlije, kojima je trgovina dolazila pride, kao dodatno zanimanje. Vremenom, trgovina se ustalila u svakodnevni život i postala i osnovno zanimanje. Donosila je mnogo veće prihode od zanata. Dućanska trgovina, kojom su se bavili bakali i boltadžije, ostvarivala je niže prihode od ostalih vidova trgovine. ![](https://cdn.zefir.quest/mops/5-8/f0d408b39a0bc462a470ba6354bd898a.jpg) Trgovalo se širom teritorije koju je zauzimalo Osmansko carstvo, čak i u južnim krajevima Habzburške monarhije. Trgovačke veze bile su toliko razvijene, da su se proširile i ka varošima poput Jagodine i Ćuprije. Po orijentalnu robu za svoje dućane, trgovci su odlazili i u Sarajevo. Beograd je bio, oduvek, najpopularnije mesto velikog broja trgovaca, zbog svog geografskog i strateškog položaja. Kao pogranični grad, ostvarivao je jaku vezu sa Habzburškom monarhijom, iz koje je stizala roba. U to vreme, trgovački grad, drugi po značaju, bio je Kragujevac, kao prestonica Kneževine Srbije. ***Izun – trgovački pasoš*** Knez Miloš Obrenović pomno je kontrolisao rad trgovaca. Imao je celokupan uvid u kretanje trgovaca, pri obavljanju trgovačih poslova. Trgovci su bili u obavezi da poseduju izune – trgovačke pasoše, koje su dobijali samo uz dozvolu lokalnih vlasti. Pasoš je predviđao broj dana trajanja odsustva i boravka na putu, koje mogu trgovci da provedu. Ukoliko su se kretali u okviru granica kneževine, mogli su u putu da provedu osam dana. Ukoliko su se kretali van granica Srbije, dobijali su i do trideset dana. No alt text provided for this image U cilju koncentracije trgovine u varoškim centrima – čaršijama, država je izdavala uredbe kojima je zabranjivala otvaranje dućana po selima. Takođe, nije bilo dozvoljeno ni torbarenje. U sela nisu smeli da zalaze oni koji su imali običaj da idu od sela do sela i prodaju proizvode, noseći ih u torbama. Prividno je 1831. godine dozvoljeno otvaranje seoskih dućana, ali je ono strogo kontrolisano, pod posebnim uslovima. Varoški policajci bili su zaduženi da vode računa da se ne odvija protivzakonita trgovina. Najvažnija karakteristika privrednog života Beograda, u godinama posle Drugog ustanka, bilo je njegovo jačanje. Težilo se da se Beograd uzdigne kao privredni centar, iako još nije bio glavni grad Srbije u to vreme. Trgovački deo grada sastojao se iz reda niskih dućana od šindre, pred kojima su sedeli srpski, turski, grčki i jevrejski trgovci, obučeni u svoje živopisne nošnje. ![](https://cdn.zefir.quest/mops/5-8/4a4fa32a8ed0a898a23fbdc595d0d004.jpg) Neposredno po završetku ustanka, izbor robe u dućanima bio je veoma oskudan. Služio je samo za zadovoljenje najneophodnijih potreba stanovništva. Kupovala se so, luč, katran, vodenično kamenje, pamučna i vunena roba. Vremenom, pored standardnih bakalskih proizvoda (zejtin u kantama, pirinač u džakovima, usoljena riba u buradima, sapun, aleva paprika, suvo grožđe, makarone), kao i fino sečenog duvana, izbor robe proširuje se asortimanima drugih proizvoda iz kolonija (šećer, kafa, biber, badem, šećerleme, tamjan, lorber, karanfilić), kojima se upotpunjuje ponuda trgovaca. U posebnim dućanima prodavana je so, ali i usoljena riba, dok su u specijalizovanim dućanima, namenjenim za gvožđariju, prodavani ekseri, kose, poluge, crtala, raonici, cimere… Beograd je bio, oduvek, najpopularnije mesto velikog broja trgovaca, zbog svog geografskog i strateškog položaja. U beogradskim radnjama nedostajali su limun, belo brašno, narandže, muskat (vino). Knez Miloš je, povodom svadbe svoje ćerke, bio prinuđen da dobavi iz Zemuna sve ono čega u beogradskim radnjama nije bilo. Bila je angažovana i kuvarica iz Zemuna za svadbu, vična u pripremanju jela za ove prilike. ***Podela trgovaca*** Kada je reč o trgovcima u tom periodu, bili su podeljeni u dve grupe: trgovci stoke i trgovci ostale robe. Stokom su trgovali starosedeoci, ne samo trgovci, već i seljaci koji su obrađivali zemlju i gajili stoku u okolini grada. Ostali trgovci prodavali su raznovrsnu robu koju su nabavljali u zemlji i inostranstvu. Bili su poznati u narodu kao: bakali, boltadžije, magazadžije, mehandžije i komisionari. Bakali su bili trgovci koji su prodavali, uglavnom, životne namirnice kao što su: sir, jaja, med i drugo. Magazadžije su u svojim magazama čuvali robu, kao što su: žito, brašno i so, te ih i prodavali na veliko. Prema podacima iz 1825. godine, u Beogradu je te godine bilo šezdeset bakala, osamdeset i sedam boltadžija, dvadeset i pet magazadžija i osamdeset i pet mehandžija. Početkom XIX veka, Turci su se sve manje bavili trgovinom u Srbiji. Njihov posao sve više I sve češće preuzimali su Srbi, Grci i Jevreji. U Beogradu je skoro sva trgovina bila, isključivo, u rukama Grka i Jevreja, ali je vremenom, sa porastom srpskog stanovništva, prešla u ruke srpskog življa. Prema podacima iz 1837. godine, u Beogradu je ukupno, te godine, bilo pedeset i šest trgovaca. Od toga, bilo je dvadeset i šest Srba, dvadeset Jevreja i deset Grka. Bilo je slučajeva kada su se trgovinom bavili i ljudi drugih nacionalnosti. Tridesetih godina XIX veka, trgovinom pijavica u Beogradu bavili su se Francuzi. Beograd je oduvek bio trgovačko mesto. Bio je stecište puteva, u njemu su spajali putevi sa Istoka i Zapada. Grad je, nakon Drugog srpskog ustanka, bio u ruševinama. Međutim, trgovina je ubrzo počela da se razvija, pa se postavilo pitanje gde smestiti karavane kamila, na kojima je dopremana roba sa Istoka. O tome nam govori jedno pismo, koje je knezu Milošu Obrenoviću uputio njegov najmlađi brat Jevrem, u kojem jasno iznosi činjenicu da je pisao Georgiju kako bi saznao broj kamila i kako bi pripremio štale za njih. U pismu, Jevrem upućuje molbu knezu: …*međutim, Vas molim da javite mi šta će se u žitu davati kamilama i kamilarima – hoćemo li od našeg žita davati, ili ćemo žito za njih kupiti...* Saobraćaj je na Carigradskom drumu oživeo, njime su se kretali karavani sa desetinama konja i kamila. Jedan od većih zapaženih karavana bio je u leto1852. godine, kada je robu iz Makedonije transportovalo petsto pedeset i tri velike i sto pet malih kamila. Poslednji takav karavan viđen je u Beogradu, samo dve godine kasnije, 1854. godine. - *Detalnjije o trgovini u srednjovekovnoj Srbiji moći ćete da pročitate u martovskom broju InStore magazina. Podsećamo vas da ćemo osim u martu, i u okviru aprilskog i majskog broja objavljivati u nastavcima priču o trgovini u našoj zemlji do Drugog svetskog rata.* - | Ukoliko želite da budete jedan od pokrovitelja ovog projekta, možete nas kontaktirati:Bojan Đurović – bojan@instore.rsMirjana Ivanković – mirjana@instore.rsDejan Novosel – dejan@instore.rs |