IN STORE  in your country  
SRBIJA
SCM
29.12.2020.

Trendovi: Zalihe bi trebalo da olakšaju postizanje ciljeva organizacije

Odredite odgovornost za zalihe (2. deo)

Zalihama, dakle, mora da se upravlja, a ne da se nateže oko toga ko je odgovoran za koji deo. Da biste prevladali sve ove relikte burne prošlosti, upravljanje zalihama treba proširiti na upravljanje lancem snabdevanja (Supply chain management - SCM). Menadžer za upravljanje lancem snabdevanja mora da bude nezavisna funkcija, na istom nivou kao i finansije, prodaja i proizvodnja

Autor: Antonio Zrilić

Kada sa klijentima razgovaram o odgovornostima za zalihe i pitam ko je odgovoran za zalihe, niko se ne javlja i svi me začuđeno gledaju. Onda ja malo preformulišem pitanje i pitam: dobro, ko je kriv ako zaliha nema dovoljno ili ako ih ima previše? E, sada je već jasnije i svi onda znaju o čemu pričamo.
Tako dakle, u vezi sa zalihama javljaju se i konflikti među pojedinim menadžerima unutar preduzeća…

Različiti ciljevi

Rukovodilac proizvodnje je zabrinut zbog troškova pokretanja serije i pripreme proizvodnje, otpada, prekida i problema rasporeda i promene proizvodnih serija. On preferira proizvodnju na duge staze (veće serije proizvoda koje se proizvode duži period, bez prekida), dovoljne količine zaliha sirovina, kao i malu raznolikost proizvoda (asortimana). Rukovodioca nabavke zanimaju količinski popusti, fluktuacije cena, performanse dobavljača i troškovi naručivanja. On preferira narudžbine u velikim količinama u retkim intervalima, što rezultira velikim zalihama. Rukovodioca skladišta muči skladišni prostor, kvarenje robe, obrt zaliha i zastarelost zaliha.

On preferira adekvatan nivo zaliha koji se održava čestim narudžbinama malih do umerenih količina. Rukovodioca prodaje zanima brza usluga kupcu, maksimalna raznolikost proizvoda (asortiman) i česta proizvodnja, tako da on može da ponudi kupcu sveže zalihe i najnovija tehnička poboljšanja. On ne voli ne-isporuku kupcu (stockout situacije ili defekture), zaostatak proizvodnje, a obožava kratak rok isporuke i dovoljne količine zaliha gotovih proizvoda. Finansijski direktor brine o likvidnosti, upravlja gotovinom, povratom na investiciju, želi minimalni nivo zaliha, visok obrt zaliha, izbegava zastarevanje proizvoda, a preferira prihvatljiv nivo ne-isporuke (stockout situacije) dokle god su ulaganja u zalihe mala.

U odnosu na robu i sirovine, moguće je za finansijskog direktora i rukovodioca nabavke da se baš ne slažu. Rukovodilac nabavke obično želi da kupi stavke u velikim količinama, tako da količinski rabati i ušteda na transportu rezultiraju niskim jediničnim troškom. Finansijski direktor se zalaže za manje narudžbine, što će osloboditi sredstva za neke druge svrhe – isplatu plata, na primer.

U slučaju gotove robe, rukovodilac prodaje i rukovodilac skladišta mogu da budu u sukobu. Rukovodilac prodaje sanja o velikim zalihama koje mu omogućavaju brzu isporuku i povećanje prodaje. Rukovodilac skladišta je za male zalihe koje zahtevaju manje prostora i niže troškove održavanja.

Menadžer upravljanja materijalima

Navedene situacije mogu da dovedu do sukoba ili barem razlike u mišljenju među menadžerima. Mnogi problemi sa zalihama proizlaze iz različitih uloga koje menadžeri igraju. Mnogi obećavajući sistemi kontrole zaliha su minirani ili kompromitovani zbog rivalstva pojedinih odseka i sektora i njihovih konfliktnih ciljeva. Politika zaliha mora da bude utvrđena na način da rezultira niskim troškovima i, istovremeno, balansirajući između „sukobljenih“ uloga menadžera, a za dobrobit cele organizacije.

Upravljanje zalihama je svačija briga, ali to je ponekad sinonim za ničija briga. Odgovornost za zalihe često je podeljena među odsecima s posebnim interesima. Nabavka može da preuzme odgovornost za kontrolu zaliha sirovina i kupljenih predmeta, dok se proizvodnja brine o poluproizvodima, a marketing i prodaja gotovim proizvodima. Podvojena odgovornost je obično logična, ali je malo verovatno da su talenti i stručnost potrebni za pravilno upravljanje zalihama dostupni u svim sektorima kompanije. Uobičajeno je staviti odgovornost za sve zalihe pod jednu kapu menadžera upravljanja materijalima (ili menadžera zaliha). Manje je verovatno da će doći do sukoba među sektorima i suboptimizacije kada su zalihe pod nadzorom menadžera zaliha.

Zalihama, dakle, mora da se upravlja, a ne da se nateže oko toga ko je odgovoran za koji deo. Da biste prevladali sve ove relikte burne prošlosti, upravljanje zalihama treba proširiti na upravljanje lancem snabdevanja (Supply chain management - SCM). SCM se sastoji od svih funkcija vezanih za materijale, kao što su nabavka, transport, logistika, planiranje proizvodnje, zalihe, a ponekad čak i kvalitet. Menadžer za upravljanje lancem snabdevanja mora da bude nezavisna funkcija, na istom nivou kao i finansije, prodaja i proizvodnja. Njegov posao je da se zalaže za (više) organizacijske ciljeve, a ne da postane posinak ili štićenik nekog drugog funkcionalnog područja.

Problematika zaliha ne može da se rešava izolovano. Ona je neraskidivo vezana za problematiku u distribuciji, skladištu, proizvodnji, manipulaciji materijala, nabavke, prodaje i finansija. Zalihe nisu ostrvo za sebe. Upravljanje zalihama zahteva širok pogled (treba se izdići iz zamke uskih interesa pojedinih odseka) i ne treba da bude tretirano kao serija samostalnih odluka o pojedinim stavkama zaliha. Zalihe bi trebalo da služe svrsi organizacije i trebalo bi da olakšaju postizanje njenih ciljeva. Upravljanje zalihama je deo većeg sistema i to ne smemo da zaboravimo.

-