Razgovarala: Milica Milutinović, milica@instore.rs
Foto: Ljilja na svom sadašnjem radnom mestu, Maxi u beogradskom TC Galerija
Počela sam da radim davnih osamdesetih, kao učenik, ali sam brzo postala menadžer i sve vreme moje karijere sam menadžer. Razvijala sam se, u smislu da sam prvo vodila mali objekat Centroproma, od oko 50 kvadratnih metara. Bila je to klasična mala radnja, divna lokacija na Vračaru. U to vreme se tako počinjalo, mala radnja pa ako se pokažete kao uspešni, kompanija vas prepoznaje i nagrađuje, pa napredujete i dobijete veći objekat. Nije bilo lako doći do supermarketa. Ja sam do njega stigla neke ’96-’97. godine. Bio je to supermarket Cvetni trg i bilo je prestižno raditi u njemu, započinje priču sa nama.
Priznaje da se tog prvog iskustva u supermarketu tada malo pribojavala. U manjem objektu se sretala sa manje robe, nije na primer poznavala odeljenje mesa, a tada se sve pravilo ručno, a ne kao danas kada sve stiže gotovo: Pravili smo ćevape, kobasice, dobijali polutke koje su naši mesari sekli. Bilo je tada teže raditi, ali imalo je to svojih draži. Neko će misliti da je tada trgovina, tih devedesetih izgledala jednostavnije, siromašnije, ali nije. Bili su i tada rafovi puni i bilo je i tada mnogo posla za organizovati. Svako vreme nosilo je svoje draži.
Foto: Jedna od Ljiljinih trgovina
Kratko smo se prisetile i teških vremena kada su vladale sankcije i hiperinflacija. Tada je radila u manjem objektu u tadašnjoj ulici Maršala Tolbuhina. Seća se da je bilo teško, ali misli da su se dobro nosili sa situacijom. Ne pamti da su joj u radnji bili prazni rafovi, uprkos nestašici koja je vladala: Dnevno smo menjali cene nekoliko puta, i to sve ručno, a za to vreme zatvaramo radnju. Tada je praktično bilo bolje sačuvati više robe, jer ono što prodate ujutru do uveče bi bilo totalno obescenjeno. Ja ću da se pohvalim da je moja radnja tada sačuvala više robe od poznatog Cvetnog trga. Sećam se i kako su tada ljudi, koji su radili u banci, mogli da dođu do čekova. Sećam se, ispišu po 10 čekova za jednu igračku. Dok realizacija prođe, to više ništa ni ne vredi.
Na Cvetnom trgu je doživela i obeležavanje 40 godina slave tog supermarketa. Priseća se i kako se svakog jutra uključivala u Studio B da ispriča šta je novo stiglo od robe, šta nude, da podeli po neki recept. Odatle je otišla u Maxi Alonso, na Dorćolu. Pretpostavljeni su tražili najboljeg, a odgovor na pitanje bio je „Ljilja“.
Ljiljin pečat
Za Alonso sam se mnogo vezala, za te ljude, taj kraj, jer sam u dva navrata tu radila ukupno 15 godina. Mnogo sam volela tu radnju, ali danas najviše volim ovu, kaže nam Ljilja kroz smeh.
Među kolegama važi mišljenje da je Alonso na neki način postao prepoznatljiv upravo po Ljilji, jer ga je ona ukrašavala i napravila od njega nešto poput koncept radnje. Kupci su se u njemu uvek prijatno osećali zahvaljući pečatu koji mu je ona dala.
Foto: Poznati skijaš Aleberto Tomba prošetao je sa Ljiljom kroz Maxi Alonso
Teško mi je palo kad sam otišla, ali sam stava da treba menjati. Posle sam kratko bila u radnji na Dedinju, jer sam uvek vodila malo ekskluzivnije radnje. Onda sam godinu dana bila u Delta City-ju, a već tada sam znala da će graditi Beograd na vodi i da će tamo biti naš objekat, to sam čekala i to mi je bio cilj. Kad je otvorena Galerija, u vreme korone, radilo je samo par lokala, bilo je teško, trebalo je tri godine da sve zaživi, da poraste posećenost tržnom centru. Sve vreme smo se mnogo trudili i evo – danas smo najbolji, prvi po rezultatima poslovanja u našoj grupi, kaže nam ona.
Ono što joj je uvek bilo bitno jeste da je imala podršku svojih šefova, da da svoj pečat svakoj radnji u kojoj je radila, koliko god je postojala neka obaveza unificiranosti: Davali su mi slobodu koju nisam zloupotrebljavala. Na primer, prošle godine sam imala inostranu delegaciju pa sam osmislila da svežim šljivama ispišemo Srbija, dodamo trakice sa našom zastavom, postavimo naša vina. Potrebno je samo malo detalja i pažnje. U kompaniji su navikli da ja imam takve ideje, da ih sprovodim u delo, ali da ne preterujem, a ta dela uvek skrenu pažnju. Tako na primer, i kada nam u posetu dolaze iz menadžmenta Aholda uvek dobijamo komentare da nam je radnja sređena, puna robe, raznovrsnog asortimana, besprekornog izgelda i uvek je prisutan taj neki „wow“ efekat kod njih.
Foto: Ljiljini timovi iz 2000.godina
Sama naglašava da bez tima nikada ne bi bila to što jeste danas, ali nesumnjivo je i da je ona bila svima njima dobar menadžer: Sve su to moja deca, ja ih tako danas doživljavam. Mnogo sam timova promenila, a oni su sa mnom rasli i napredovali. Danas ne znam ni koji je to tačno broj njih koji su izrasli u menadžere. Uz mene je od Alonsa, na primer kolega, koji je ove godine poneo titulu najboljeg zaposlenog u našem sistemu. Alonso danas vodi moja draga, uspešna koleginica. Bitno je da odaberete dobar tim, ljude sa kojima ste kompatibilni, ko može da vas razume i prati, kao uostalom i u životu. I moj najveći uspeh i jesu verovatno svi oni.
Voli da svojim zaposlenima nametne i takmičarski duh, da im razvija ambicije. Trenutno kod nje radi nekoliko studenata koji mogu da biraju vreme koliko će biti tu tokom meseca. Kada im da zadatak, oni se bukvalno nadmeću da što bolje urade, šalju joj slike svog rada, kaže čak da u njima probudi i želju za poslom, pa dolaze sve češće u radnju.
Prva žena poslovođa objekta
Znate, meni niko u porodicu nije bio trgovac. Nisu me mnogo ni pitali, upisali su me u trgovačku školu, ali ja sam ovu profesiju mnogo zavolela. Verovatno sam imala tu neku žicu, pa eto danas posle 40 godina ja i dalje svaki dan živim taj posao i volim svakog dana da dođem u svoju radnju. Volim da imam dobar tim sa sobom, da se oni osećaju dobro sa mnom. Svojim primerom sam im uvek pokazivala, jer ja nemam problem da zasučem rukave, da ostanem van radnog vremena i da radim. Samo onda očekujem da se rezultati vide. Uživam u tome što uradim. I važno mi je da budem najbolja, jer se ponosim rezultatima do kojih stižem, iskreno nam kaže naša sagovornica.
Kaže nam da je oduvek imala osećaj pripadnosti ovoj kompaniji i da je po prirodi lojalna. Nije razmišljala da je napusti, ali jeste joj se neko vreme vrzmala ideja da ode u drugi sektor: Mnogo volim robu, i stalno sam se trudila i želela da u mojoj radnji ima sve od robe. Danas je lakše nabaviti robu. Osamdsetih godina ste imali odeljenje nabavke i izložene sve uzorke i kao menadžer dođete da vidite šta i koliko čega želite da poručite. To se vremenom menjalo, sve je postalo modernije i naprednije. Ali značilo je to što nam je kompanija oduvek davala slobodu da odlučujemo šta je u našoj radnji potrebno, da izvučemo neki proizvod u fokus ako želimo. Nisam otišla u nabavku i nisam se pokajala.
Tu svoju ljubav prema nabavci i danas gaji kroz to što neprekidno, kaže, uči i od samih potrošača: Evo na primer, dolaze i traže mi bezalkoholno vino nekoliko puta. Meni je krivo što ga nemam u ponudi, na internetu saznam šta je, koji su brendovi, i zovem svoje kolege iz nabavke da tražim za moj objekat. Jer ako potrošači to traže, onda i očekuju da nađu. Nedavno sam prodala flašu vina koja je koštala 1.000 evra. Moja radnja je morala da ima takav proizvod, jer sam znala sam da će naći svog kupca.
| Danas posle 40 godina ja i dalje svaki dan živim taj posao i volim svakog dana da dođem u svoju radnju. |
Kada govorimo o tome da li je tada bilo teže ili danas, Ljilja nam kaže da nije to lako izvagati. U to vreme sve supermarkete vodili su muškarci, ona je bila prva žena poslovođa u njihovom tadašnjem velikom sistemu. Taj uspeh joj je, takođe, posebno drag.
Što se tiče samog rada, verovatno da danas zbog svih naprednih tehnologija jeste lakše raditi. Brže se obavalju neki poslovi iz prošlosti. Navodi nam kao primer današnje samohodne mesoreznice koje na zadat nalog gramaže, debljine komada i vrste pakovanja, danas sve to obavaljaju umesto njenih koleginica. Kaže da možda današnji kupci jesu za neku nijansu zahtevniji, jer smo i mi izrasli u ozbiljnije potrošačko društvo.
Zbog svih napredaka današnjeg društva, ona danas ima više vremena da se posveti objektu i zaposlenima kao i kupcima, a da se manje bavi samom nabavkom. I upkros priči da se brzo živi, da se nema vremena za toplu reč i priču, ona kaže da kod nje nije tako: Mene moji potrošači i dalje umeju da pozovu za pomoć, da im pripremim nešto posebno za slavu ili neku drugu specijalnu priliku. Kada ste godinama u nekom objektu, koji je pri tom i u stambenom kvartu, te ljude viđate često, gledate decu kako odrastaju. Desilo mi se da su me moji potrošači zvali i na svadbu, što me je posebno ganulo.
Foto: Ljilja i njeni marketi u medijima
I kada danas menadžer Ljilja pogleda unazad onu učenicu Ljilju s početka osamdesetih, šta bi joj poručila i da li bi krenula nekim drugim putem?
Ništa ne bih promenila, danas sam zadovoljna svojim poslom i celom svojoj karijerom. Sebe sam maksimalno davala i znala sam da ništa preko noći neće doći, ali da ako nešto uspešno radite i trajete, shvatiće svi da valjate. Morate svaki dan da se trudite, postavljate sebi ciljeve i prevazilazite dnevne izazove.
I na svojim počecima, a i danas se u poslu rukovodi misijom da potrošač bude zadovoljan, da prepozna dobru uslugu, da se u radnji oseća prijatno jer ga svi lepo dočekuju i da dođe ponovo.
Za kraj poručuje: Uspeh je zagarantovan ako gajite ljubav prema poslu, ako ga živite svaki dan. Mlađim kolegama bih još poručila da budu ambiciozni, da pronađu sebe i postavljaju sebi cilj ka kom streme i da na kraju slave svoje rezultate. Ne sumnjam da će prepreka uvek biti, ali one su tu da bi se prevazilazile. Treba biti optimista, kako u životu, tako je dobro da optimizam bude vodilja i u poslu.
Foto: InStore i privatna arhiva
| Pokrenuli smo serijal tekstova kojima želimo da se podsetimo starih vremena, kako su trgovine tada izgledale, kako se radilo i kako je svako vreme imalo svoje breme, ali i draži. Ako biste podelili sa nama deliće neke vaše istorije, kontaktirajte nas, vrlo rado ćemo učestvovati u tom prisećanju. |
