Piše: Alma Grba, marketing menadžer, Puratos
Predstavu „Sjaj zvezda na plafonu“ u pozorištu „Duško Radović“ gledale smo po preporuci. Imale smo velika očekivanja, ali nismo ni slutile šta nas tačno čeka.
Već u prvim minutima shvatila sam da ovo nije još jedna predstava u nizu. U jednom trenutku sam se smejala iz sveg glasa, a već sledećeg sam grcala od suza. I tako u krug. Emocije su se smenjivale poput talasa – bez upozorenja, bez kontrole. Gledala sam decu glumce kako na sceni bez ulepšavanja pokazuju sve ono što najčešće krijemo: strahove, nade, slabosti, snove. I pomislila — zar nije to naša svakodnevica?
Život nas često vozi na rolerkosteru emocija, bez mape, bez pauze. Jedan dan verujemo da možemo sve, a već sledećeg sumnjamo u svaki svoj korak.
I u poslu, kao i u životu, vozimo se na tom istom rolerkosteru – ponos pa sumnja, uspeh, pa strah, radost, pa tuga. Baš kao što su se na sceni preplitali smeh i suze, tako i mi svakog dana tražimo ravnotežu između snova i stvarnosti.
I dok sam ih gledala, shvatila sam koliko često, zatrpani rokovima, planovima, projektima, kalendarima, zaboravimo koliko su te emocije važan deo svega što radimo. I u magičnom svetu Puratosa, gde radim, svakodnevno se stvaraju nove ideje, nova rešenja, nova budućnost. Ali ono što nosimo iz dana u dan, su ti mali ljudski trenuci — smeh, podrška, nesigurnost koju zajednički pretvaramo u snagu — to je ono što pravi razliku. Baš kao i na sceni.
Predstava me podsetila koliko je važno da ostanemo otvoreni. Da se ne bojimo da pokažemo emocije, ni u poslu ni u životu. Da ranjivost nije slabost, već snaga. Da je najlakše staviti masku ozbiljnosti i reći "dobro sam", ali da prava hrabrost ponekad znači priznati: "Teško mi je." I isto tako – radovati se iskreno, glasno, detinje, bez straha da ćemo delovati neozbiljno.
Te večeri, pod tim zvezdama, shvatila sam da ne moramo čekati da sve bude savršeno da bismo bili srećni. Ne moramo čekati vikend, godišnji odmor ili neki „veliki trenutak“. Dovoljno je podići pogled. Pronaći svetlost u svakodnevnim, nesavršenim trenucima. U prijateljstvima koja traju. U partnerstvima koja nas prate kroz karijeru. U predstavama koje ne zaboravljamo. U deci koja nas uče kako da budemo bolji ljudi.
I zato, kad sledeći put budem osetila da me život vozi na rolerkosteru osećanja, dignuću ruke u vazduh, setiću se sjaja zvezda i uživaću u vožnji.
I setiću se – da sve to ima smisla. Jer zvezde nikada nisu bile samo na nebu. One su i u nama.
