Autor: Marko Stanojević, profesor istorije
Prodavnica čokolade ,,Šonda” u periodu između dva svetska rata
Braća Šonda, Nikola i Konstantin, bili su cincarskog porekla. Prestonički grad Srbije naselili su, došavši iz planinskog sela Klisure u Grčkoj. Po zanimanju, bili su trgovci. Nikola je imao bakalsku radnju na uglu današnjih ulica Uzun Mirkove i Kralja Petra. Konstantin, poznatiji kao Kosta, od malog bakalina postao je veliki kolonijalni trgovac. Uspeh njegovog poslovanja ogleda se u tome da je svoju malu radionicu bombona razvio u veliku fabriku čokolade.
Milivoje Kostić, u svojoj knjizi „Uspon Beograda”, daje jedini verodostojan opis Konstantina Šonde: Bio je tihe naravi i obično je stajao na pragu dućana posmatrajući prolaznike, držeći u šakama ćilibarske brojanice čija je zrna prebojavao prstima. Radnja mu je bila u Dubrovačkoj ulici, ispod Trgovačkog suda.
Najvažniji trenutak u životu Konstantina Šonde dogodio se 1902. godine. Država mu je dala subvencije da započne izgradnju fabrike kakaoa, čokolade i bombona. Kosta je morao da ispuni određene uslove, koje je zahtevala država. Za realizaciju ovog projekta bilo je neophodno da uloži 50.000 tadašnjih dinara i podigne fabriku u roku od godinu dana. Uz navedene uslove, morao je da koristi domaće sirovine, ali da osigura radnike. Tako je početkom XX veka osnovana prva fabrika čokolade u Srbiji, pod imenom "Šonda". Fabrika nije bila poznata samo u Srbiji, već i u jugoistočnom delu Evrope. Fabrika se nalazila na Dorćolu, u Ulici cara Uroša, u delu koji se tada zvao Dunavska obala - Jalija. Projektovao ju je čuveni arhitekta Leon Talvi. Zgrada je prvobitno imala samo prizemlje. Vremenom su dozidana još tri sprata.
Za prvog direktora postavljen je Konrad Tajsen, Nemac poreklom. Fabrika je odlično radila i ostvarivala veliki profit. Sve je išlo na ruku da Konstantin postane veoma bogat. U vreme njegove smrti, 1910. godine, fabrika je imala 35 zaposlenih radnika u stalnom radnom odnosu.
Bila je na dobrom glasu, a u njoj su radila trojica sinova koji su se vratili sa školovanja u Zemunskoj trgovačkoj školi. Kosta je nastavio da vodi svoju radnju u Dubrovačkoj ulici.
Konstantin je umro 1910. godine, a sav posao je preuzeo njegov sin Mihajlo, Beograđanima dobro poznati Mika. Pre nego što je nasledio očev posao u fabrici, Mihajlo se dve godine školovao u Švajcarskoj. Imao je snažan preduzetnički duh i uspeo je značajno da proširi posao.
Iste godine, nakon očeve smrti, Mihajlo Šonda proširuje kapacitete fabrike. Fabrički kompleks izrasta u zgradu sa prizemljem i tri sprata, projektovanu od strane arhitekte Teodora Pobude. Ovo je, još u to vreme, bila jedna moderna industrijska zgrada visoke arhitekture. Izgrađena je u zidanoj opeci, po najsavremenijim tehničkim standardima. Arhitektura je krajnje svedena, sa stepenastim lezenama koje uokviruju fasadna platna.
Svoje proizvode izlagao je u Parizu, Londonu, Rimu i Bordou. Sticanjem bogatstva, novac je često poklanjao siromašnima. Postao je veliki dobrotvor i humanista.
Oglas u novinama
Mihajlo je, u saradnji sa tehničkim direktorom Tajsenom, uspeo da proširi posao. Na taj način dokazao je da je čokolada iz njegove proizvodnje najbolja od svih, kao što se i tvrdilo. Sitne poslastice od čokolade i praline prodavane su isključivo za posluživanje, kao specijalitet. Kada bi se našao u prodavnici, Mihajlo Šonda je upućivao korisne savete domaćicama. Jedan od njegovih najčešćih saveta bio je da se u kafu doda kašičica kakaa.
U jednom od oglasa, u periodu između dva svetska rata, pisalo je: Šonda - kakao je izdašniji, jeftiniji i ukusniji od kafe! Ako želite da imate zdravu i naprednu decu, dajte im hranljivi kakao, a nikako kafu koja, ne samo da u sebi ne sadrži nikakvu hranu, nego još i štetno deluje na srce i nerve. Šonda – kakao, sa i bez mleka, najbolja je hrana. Ovo će i Vaš domaći lekar potvrditi.
Mihajlo je zaslužan i za otvaranje bioskopa "Koloseum", 1911. godine. Bio je to bioskop u kojem su se mogli gledati filmovi, prikazivani po velikim evropskim metropolama. Bioskop je imao 500 sedišta. Bioskopske večeri bile su praćene i živom muzikom, uz koju su se mezili ćevapi.
Postao je i prvi čovek koji je uveo dodelu pehara za prvaka Jugoslavije u fudbalu. Početkom tridesetih godina XX veka, Mihajlo dolazi na ideju da se izradi i prvi pehar u tadašnjoj Jugoslaviji. O tom događaju, kao merodavni dokaz, ostao je sačuvan članak iz ,,Politike", izašao 8. septembra 1932. godine: Poznata domaća fabrika čokolade ,,K. M. Šonda” predala je Jugoslovenskom nogometnom savezu vrlo lep i ukusno izrađen pehar od čistog srebra. Ovaj pehar dobiće onaj fudbalski klub koji u ovogodišnjem takmičenju za državno prvenstvo osvoji titulu prvaka. Pehar ostaje pobedniku u trajno vlasništvo, a predaće se na terenu odmah posle druge finalne utakmice.
Popularnost fudbala navela je Mihajla Šondu na ideju da, osim pehara, prvi štampa i album sa sličicama i sličice fudbalera, prodajući ih zajedno sa svojom čokoladom. Pošto je tada fudbal bio tek u povoju, on je koristio situaciju da dodatno reklamira i svoje proizvode od čokolade.
| Mihajlo Šonda je upućivao korisne savete domaćicama. Jedan od njegovih najčešćih saveta bio je da se u kafu doda kašičica kakaa. |
Pred sam početak Drugog svetskog rata, fabrika je postala akcionarsko društvo. Članovi Upravnog odbora bila su trojica braće, osim njih i Mihajlov sin. Tokom nemačkog bombardovanja Beograda, 1941. godine, fabrika je pretrpela značajna oštećenja.
Sam Mihajlo, poginuo je u Drugom svetskom ratu, kada je bomba pogodila dvospratnu kuću, koju je izgradio u Kosovskoj ulici. Pao je sa balkona i na mestu ostao mrtav.
Nakon rata, Konstantin Koka Šonda, Mihajlov sin, radio je u Ministarstvu industrije i prehrane. Zaslužan je za osnivanje mnogih jugoslovenskih fabrika slatkiša kao što su "Takovo" i "Evropa".
Nažalost, porodica Šonda nema potomaka, a toliko je radosti donela Beogradu. Sva imovina je posle rata nacionalizovana. Danas, na mestu nekadašnje fabrike "Šonda", nalazi se hotel Mona Plaza.
