Piše: Dušan Beočanin, menadžer, Kearney
Kako bismo procenili na kom su nivou kompanije u Srbiji kada je u pitanju upravljanje rizicima u lancu snabdevanja, zajedno sa SUPLS-om (Srpsko Udruženje Profesionalaca u Lancu Snabdevanja) sproveli smo istraživanje o fazama izvrsnosti u upravljanju rizicima u lancu snabdevanja koje nam je otkrilo da srpske kompanije imaju prostora za napredak u svim kategorijama upravljanja rizicima u lancu snabdevanja.
Srpske kompanije su uglavnom usmerene na strateško i taktičko upravljanje rizicima u lancu snabdevanja, sa naglaskom na tradicionalno očekivane rizike poput operativnih, finansijskih, regulatornih i geopolitičkih. Nasuprot tome, samo nekoliko kompanija razmatra nove rizike poput cyber-napada i ESG-a (9 posto ispitanih kompanija), kao i geografske rizike (manje od petine ispitanih kompanija). S obzirom na okruženje koje se izuzetno brzo menja, srpske kompanije se što pre moraju okrenuti novim pretnjama i rizicima kao što to rade globalni lideri.
Osim toga, srpske kompanije bi trebalo da unaprede centralne procese upravljanja rizicima. Iako većina srpskih kompanija uspeva da poveže procese upravljanja rizicima u lancu snabdevanja sa svojim postojećim poslovnim procesima, postoji značajan prostor za napredak u fazama planiranja i implementacije.
U dimenziji upravljanja, srpske kompanije napreduju u definisanju prava donošenja odluka, ali još uvek postoji značajan potencijal za poboljšanje u definisanju, praćenju i izveštavanju o ključnim indikatorima. Upravljanje rizicima u lancu snabdevanja, koje su usvojile ispitane kompanije, pretežno se organizacijski vrši interno (91 posto), dok samo mali broj kompanija (9 posto) delimično vrši „outsourcing“ tih procesa, što naglašava stratešku važnost ove sposobnosti.
Iako su srpske kompanije prilično optimistične u svom pristupu prema tehnologiji i podacima, još uvek postoji veliki jaz između njih i globalnih lidera u ovom području. |
Iako se upravljanje rizicima u lancu snabdevanja uzima kao ključni kriterijum u korporativnom odlučivanju, isti se u realnosti često ne prati i ne izveštava dovoljno često među srpskim kompanijama. Manje od jedne petine kompanija ne deli redovno informacije o svojoj izloženosti rizicima lanca snabdevanja, a samo trećina to čini na mesečnom nivou. Kako bi prešle sa reaktivnog na proaktivni pristup, ključno je da kompanije percipiraju upravljanje rizicima u lancu snabdevanja kao strateški prioritet. To znači redovno praćenje i izveštavanje podataka o rizicima, kao i redovno deljenje izveštaja o rizicima sa rukovodstvom kompanija.
Iako su srpske kompanije prilično optimistične u svom pristupu prema tehnologiji i podacima, još uvek postoji veliki jaz između njih i globalnih lidera u ovom području. Globalno, oko 75 posto anketiranih kompanija koristi tehnologiju trećih strana za upravljanje rizicima u lancu snabdevanja, dok to isto čini samo oko 7 posto srpskih kompanija. Kako ne postoji univerzalno rešenje koje može omogućiti sve potrebne sposobnosti za uspešno upravljanje rizicima u lancu snabdevanja, ključno je da srpske kompanije počnu ulagati u integrisane sisteme i tehnološka poboljšanja kako bi stekle prednost prvih pokretača u tehnologijama nove generacije.
Isto tako, kako bi brzo došle do relevantnih uvida i adekvatno eskalirale rizike unutar organizacije, srpske kompanije treba da primenjuju najbolji pristup, koristeći ekosistem različitih partnera kako bi osigurale potrebne sposobnosti za učinkovito upravljanje rizicima u lancu snabdevanja.
Na kraju, sposobnosti i kultura predstavljaju područja koja su značajna zbog uticaja na čitavu organizaciju i nezaobilazni su kako bi se izgradio proaktivniji i održiviji stav prema riziku u lancu snabdevanja među timovima i organizacijama. Usvajanje stava "rizik kao prilika" i kontinuirano testiranje ranjivosti omogućiće srpskim kompanijama da postignu veću otpornost i dosegnu nivo najboljih praksi u upravljanju rizicima u lancu snabdevanja.