Autor: Marko Stanojević, profesor istorije
Kuća Đorđa Vuče na Slaviji
U Beogradu, kao i u čitavoj Srbiji, kože je bilo u velikim količinama. Komisioni su kupovali nesortiranu kožu i prodavali je strancima, pretežno u Nemačkoj. U Lajpcigu je bio centar za trgovinu sirovom i štavljenom sitnom kožom sa Istoka. Nešto kasnije, otvorene su fabrike u Austriji i u Budimpešti, koje su preuzele deo posla. Male beogradske magazadžije uglavnom su vodili Hercegovci i Bosanci. Oni su odlazili na nedeljne pazarne dane po Srbiji, gde su kupovali sitnu kožu i divljač i donosili u Beograd.
Janko Baša je 1885. godine bankrotirao. Đorđe Vučo otvara te godine sličnu komisionarsko-izvozničku radnju u radu sa sitnom kožom. Kasnije, zajedno je sa svojim tastom, bogatim kafedžijom Nankom, posao proširio prodajom suvih šljiva i drugih izvozničkih proizvoda. Vučo je imao veliko poverenje kod palanačkih magazadžija, koji su mu slali svoju robu. Posao mu je išao veoma dobro sve do trenutka dok se u Beogradu nisu umnožili sitni trgovci koji su kožu kupovali i u svojoj magazi sušili.
Posao za komisionare postao je vrlo delikatan jer su strani kupci tražili da koža odgovara njihovim propisima. Međutim, Đorđe Vučo brzo se snašao u novim prilikama razvijajući i dalje veliku izlaznu trgovinu.
Prema pisanju njegovih savremenika, Đorđu nije bilo lako da se obogati za kratko vreme. U Beograd se doselio iz siromašne grčke porodice, morao je učiti i srpski jezik, istovremeno raditi u trgovini ili zanatu kao šegrt. Bio je ćutljiv i mrgodan, ali je odlično znao da vodi posao. Pišući o Đorđu, Miloje Kostić istče sledeće: ,,Ta tačnost i naprezanje u radu prekratilo mu je život”. Šlogirao se u pedeset i drugoj godini, a preminuo je pet godina kasnije.
Vučo se obogatio, pa je svoj kapital odlučio da uloži u kupovinu kuća. Nekada pusti beogradski kraj, Slavija, bila je deo grada u koji su prvi počeli pristizati trgovci. On je odlučio da ovde izgradi svoj novi dom, baš na uglu Deligradske i Nemanjine ulice.
Urbanistički zadatak Vučo je poverio tek pristiglom arhitekti Dimitriju Leku iz Evrope. Leko je, pak, pod uticajem aktuelnih evropskih arhitektonskih trendova, dom Vučine porodice projektovao u neoklasicističkom maniru. Sagrađena 1893. godine, jedna je od najlepših kuća na Slaviji, sa tek mestimičnim primesama renesansnih stilskih motiva. U njoj je 1988. godine smeštena prva radnja MCDonald's-a u Srbiji.
U periodu od 1893. do 1895. godine ozidao je kuću na sprat, u Ulici Kraljevića Marka, pored Male pijace. Na spratu je bio prostrani stan, a u prizemlju magacin. Osim toga, izgradio je još nekoliko kuća. Sve one predstavljale su poslednju reč savremene arhitekture i pokazuju da vlasnik nije žalio novac kako bi one bile sagrađene. Preminuo je 1909. godine.
Mihajlo Miša Anastasijević
Mihajlo Miša Anastasijević poznat i kao čuveni kapetan Miša je bio srpski trgovac i dobrotvor, koji je živeo u XIX veku. Mihajlo Anastasijević rođen je na dunavskom ostrvu Poreču, čije se stanovništvo kasnije preselilo na obalu, Donji Milanovac. Otac Anastas, po kome je Miša dobio prezime, bio je zemljoradnik i sitan trgovac u Poreču. Majka Ruža, domaćica, umrla je ubrzo po porođaju.
Već kao dečak počeo je da se bavi trgovinom, još 1814. godine. Prvo vreme, radio je kao sluga u dućanu Tenke Dinulovića, gde je, između ostalog, kuvao i prodavao sapun. Potom, prelazi u najam kod Aga Vula Gligorijevića, tadašnjeg Porečkog starešine, kao podrumdžija. Godine 1817. postavljen je sa dobrom preporukom za ćumrudžiju (carinika) na dubrovačkoj skeli, gde ostaje do 1822. godine. Krenuo je opet da vodi svoj dućan i to sa puno uspeha. Tada već ima ušteđevinu od 300 groša i započinje veću trgovinu. Započeo je, oko 1825. godine, da se bavi unosnom trgovinom - jelenskim rogovima, gde je zaradio 40.000 groša. Uskoro, bio je među bogatijim ljudima u Srbiji. Kupio je prvu lađu za 7.000 groša, što je bilo prava retkost.
Oženio se 1825. godine Hristinom Urošević. Sa njom je imao pet ćerki i sina, koji je rano preminuo. Preko ženinog brata Sime, pisara kneza Miloša Obrenovića, stupa u kontakt sa vladarem Srbije, ali i sa najvećim trgovcima. Knez Miloš ga je postavio za dumendži-bašu, što je Miša vešto iskoristio. Uspeo je da uvede red u brodski saobraćaj i stekne veliki ugled, dragocena poznanstva i zaradu. Zatim, prelazi na trgovinu krupnom stokom za račun austrijskih trgovaca. Prelazi 182. godine u Beograd gde počinje da se bavi prodajom žita u Bugarskoj. Stekao je toliki kapital da je mogao da preuzme mali rudnik soli u bankrotu. Imao je veliku mrežu trgovačkih agenata. Uz to, postao je jedan od najvećih trgovaca solju na Balkanu. Posao mu je cvetao sledećih petnaestak godina, sve do 1865. godine.
Kako bi mogao nesmetano da radi, oformio je sopstvenu flotu od 74 broda za prevoz soli, što mu je donelo veliko bogatstvo. U Bukureštu je bila glavna poslovnica, a u Beogradu sedište - centrala Anastasijevićeve trgovačko-izvozno-uvozne kompanije. Bio je veliki dobrotvor.
Kapetan-Mišino zdanje danas
Zbog vrednog poklona koji je ostavio državi Srbiji, Kapetan-Mišinog zdanja, 1863. godine smatrao se najvećim srpskim dobrotvorom. Čitalište beogradsko finansirao je lično on, čiji je jedan od osnivača, kao i balove na dvoru kneza Aleksandra Karađorđevića. Osnovao je i finansirao školu (mušku i žensku) na svom imanju u Vlaškoj, koju su đaci besplatno pohodili, davao devojkama miraze, spasavao trgovce od propasti opraštajući im dugove ili dajući pozajmice. Poklonio je Miša i manastiru Papraći, dveri i dve prestone ikone. Pod stare dane, Miša je postao još darežljiviji, pa je svoju najomiljeniju lađu ,,Simku”, bez razmišljanja, poklonio nekom humanitarnom društvu. Najviše je pomogao Građanske kasine i Čitališta, čiji je doživotni predsednik ostao.
Ipak, najpoznatiji je po Kapetan-Mišinom zdanju koji je poklonio državi. To je jedna od najpoznatijih građevina XIX veka u Beogradu, u kojoj je danas smešten Rektorat Univerziteta u Beogradu. Prvobitna namera kapetana Miše bila je da zgradu podigne za dvor nesuđenog vladarskog para – svoje kćeri Sare i Đorđa Karađorđevića. Međutim, kako je Svetoandrejska skupština, iz 1859. godine, odlučila da vrati kneza Miloša na vladarski presto u Srbiji, sve nade o dolasku na vlast Karađorđevića ostale su bez osnova.
Kako piše na samoj zgradi, zaveštaj je „otečestvu“ za smeštaj više kulutrnih i prosvetnih ustanova tadašnje Kneževine Srbije. U nju se, odmah nakon izgradnje, uselila Velika škola, zatim Gimnazija, Ministarstvo prosvete, Realka, Narodna biblioteka, Narodni muzej i druge važne prosvetno-obrazovne ustanove.
Sima Andrejević
Sima Andrejević Igumanov bio je srpski trgovac, humanista i crkveno-prosvetni dobrotvor koji je živeo u XIX veku. Ostao je upamćen u Staroj Srbiji kao jedan od prvih zadužbinara u oblasti školstva i narodne prosvete.
Rodio se u Prizrenu, 1804. godine, u porodici uglednog i poznatog prizrenskog trgovca Andreje Đorđević, kao najmlađe dete. On i njegova tri brata rano su ostala bez roditelja. U Prizrenu je radio kao mlad u fabrikama burmuta, gde je dobro izučio zanat i stekao nešto novca, spreman da ga uloži u svoju samostalnu manufakturu. Oženio se 1833. godine Sultanom Drvadarević iz Prizrena. Živeli su u braku četiri godine i izrodili dvoje dece: Manojla i Magu. Kada su mu, nakon četiri godine, umrle žena i kćerka u Prizrenu, rešio je da se više ne ženi i sav se posvetio svom sinu Manojlu.
Sima Andrejević
Bavio se preradom i trgovinom duvana. Kao trgovac radio je od 1846. godine u Carigradu i Odesi, a onda se nastanio u Kijevu. Kada se obogatio, počeo je da se bavi dobrotvornim radom. Slao je bogate priloge u novcu i stvarima crkvama i manastirima po Staroj Srbiji. Svesrdno je pomagao školovanje mladih Srba i iskreno se interesovao za prosvetne prilike u Srbiji. Svoje bogatstvo je preneo u Srbiju i upotrebio ga za podizanje prosvetnih ustanova od opšte koristi.
U Prizrenu je 1872. godine podigao uglednu zgradu i u njoj otvorio Bogoslovsko-učiteljsku školu, koja je dala značajan broj učitelja i sveštenika. Školovanje srpskih dečaka i mladića bilo je besplatno, jer je Sima Andrejević obezbedio sigurne izvore prihoda za rad škole i ostalih njenih potreba. Bila su obezbeđena sva nastavna sredstva i udžbenici, kao i školski pribor.
U centru Beograda nalazi se njegova zadužbina - Igumanova palata, poznata još i kao Zadužbina Sime Andrejevića Igumanova. Igumanova palata sagrađena je u vreme intenzivnih napora da se Terazije, koje su u međuratnom periodu postale gradski centar, obogate reprezentativnim objektima. Zadužbina trgovca Sime Igumanova Prizrenca, raspisala je uži konkurs za projekat gradnje palate, krajem 1935. godine. Sagrađena je 1938. godine prema projektu dvojice arhitekata Petra i Branka Krstića, braće. Na vrhu zgrade prvobitno se nalazila skulptura Sime Igumanova sa siročićima, rad vajara Lojze Dolinara. Montirana je krajem januara 1939. godine. Ova, tri i po metra visoka bronzana grupa, uklonjena je nakon Drugog svetskog rata.
Igumanova palata, zadužbina
Toma Vanđel
Toma Vanađel bio je trgovac koji se bavio prodajom duvana. Podaci o rođenju Tome Vanđela i njegovom dolasku u Beograd su različiti. Prema jednoj verziji, rodio se 1830. godine, a u Beograd je došao 1862. godine. Po drugoj verziji, rođen je 1834. godine, a u prestonicu Srbije došao je 1864. godine. Ono što je sigurno tačno, jeste da se rodio u grčkoj Makedoniji, u mestu Alistratiji. Bio je cincarskog porekla.
Posedovao je duvandžinicu na Savi, kod hotela Kragujevac. Duvanom je snabdevao većinu beogradskih pijaca i piljara. Njegove mušterije bili su i Srbi sa teritorije Austroustrougarske monarhija. Oni su kradom unosili duvan u svoju zemlju.
Toma Vanđel dao je pozajmicu Đorđu Pašoniju da sazida hotel „Bulevar“, potom ga je otkupio nakon njegove smrti. Kasnije ga je zaveštao Srpskom trgovačkom udruženju u Beogradu, kako bi prihodom od hotela pomogao privredni podmladak iz Makedonije koji je u Beogradu tražio mogućnost za svoj rad i napredak.
Bio je veliki patriota. Učestvovao je u srpsko-turskim ratovima kao tobdžija, od 1875. do 1878. godine. Crkvi, koja nosi ime Svetog Save u Solunu, ostavio je 1.000 dinara u zlatu.
Česma koja je podignuta novcem Tome Vanđela
Česma, podignuta 1931. godine, na mestu gde se desio incident na Čukur-česmi, deo je Zadužbine Tome Vanđela. Ovaj nemili događaj desio se 1862. godine, kada je dečak Sava Petković došao da natoči vodu. Tu su se našli turski vojnici, koji nisu dečaku dali da natoči vodu. Posle kraćeg prepiranja, turski vojnik je ranio Savu bajonetom, nakon čega je on preminuo. Taj događaj poslužio je kao povod za novi sukob Srba i Turaka.
Toma Vanđel zaslužan je za obeležavanje mesta, kako bi se sačuvao od zaborava događaj na Čukur-česmi. Testamentom je zaveštao određenu sumu novca za podizanje spomenika. Projekat za sklupturu od bronze na mermernom postamentu uradio je Simeon Roksandić, jedan od najpoznatijih skluptora realističkog pravca u srpskoj umetnosti. Na spomeniku su uklesane ove reči: „U spomen događaja od 26.maja 1862. goddine na Čukur česmi podiže ovaj spomenik Zadužbina Vanđela Tome 1931. godine”. Toma Vanđel je preminuo 9. jula, 1906. godine, a jedna ulica u Beogradu danas nosi i njegovo ime, Ulica Tome Vanđela.