Summi1
Summit2

Ana Filipović, InStore Media: Poziv u pomoć!

KOLUMNA PONEDELJKOM

Srbija

22.01.2024.

Nekad mi izgleda da smo toliko „zaglibili“ kao čovečanstvo, kada je u pitanju naš odnos prema Majci Zemlji, da mi se čini da nam ništa ne bi pomoglo ni kada bi se „ovaj gore“ smilovao Bajaginoj molbi: Hajde Bože, budi drug, pa okreni jedan krug, unazad planetu! Mislim da bi nam i taj jedan krug bio malo da vratimo sve na fabrička podešavanja.

Piše: Ana Filipović, glavni i odgovorni urednik, InStore magazin

A, priroda nas već duže vreme upozorava. Poplave su postale sve strašnije, suše sve češće, požari sve rasprostranjeniji, cunamiji, oluje i tornada sve razorniji, zemljotresi sve jači… Kao da je i njoj više dosadilo, pa pokušava da nas trgne na što bolniji način. A, mi, ustanemo kao feniksi, i nastavimo po starom. Bez da naučimo lekciju.

Ne mogu da grešim dušu, nisu svi isti po tom pitanju. Kako potrošači, tako i kompanije. Postoje neke težnje, postoje neki dogovori, postoje planovi i obećanja. Ali, kako prolazi vreme i globalna temperatura raste, izgleda kao da raste i skepticizam ljudi, da nešto, zaista, suštinski može da se promeni.

Bojim se da nam je pet do 12, odavno isteklo, i da više nema nazad. Sve mi nekako liči da nas čeka sudbina junaka iz apokaliptičnih filmova u kojima postoji nekoliko scenarija za dalje odvijanje situacija, ali polazište je isto: nakon što je nestalo vode, flore, čistog vazduha… ljudi pokušavaju da pronađu drugu planetu na kojoj će nastaviti da žive ili se trude da pronađu način da otputuju u prošlost, pa da pokušaju da poprave stvari. Barem, zasad, slabe su vajde za bilo koji od ova dva scenarija, pa mislim da bismo, ipak, mogli da se okrenemo stvarima koje su dostupne.

Toliko smo daleko otišli sa uništavanjem planete, da mislim da nam ne bi bilo dovoljno da je vratimo unazad samo jedan krug.

Najpre, svako treba da krene od sebe i svog ličnog primera. Od malh stvari, koje ne traže neki veliki napor ili ne traže nikakav, a mogu da naprave razliku. A, ne da uvek pronalazimo neke izgovore i da mislimo kako će neko drugi umesto nas to da uradi ili ono naše poznatije, „evo, ni komšija to ne radi, što bih ja“. To nas je dovelo do toga, samo kao primer, da je vode za piće sve manje, da se glečeri tope, da su nam reke, mora i okeani zatrpani plastikom… A, kad smo kod plastike, nju smo potpuno „satanizovali“, iako je to, generalno gledano, amabalaža koja je veoma praktična i korisna. Samo je potrebno da je ne bacamo svuda okolo, pa ne bi ni završavala tamo gde joj nije mesto. Ali, očigledno je lakše tražiti njeno izbacivanje uz upotrebe, nego tražiti od ljudi da je odlažu na mestima za to predviđenim. Jednostavno, ako je nema, nećemo moći svuda ni da je bacamo. 

Potrošači, koji su sve informisaniji i koji tačno znaju šta neće, možda i više nego šta hoće, postaju i sve glasniji kada je u pitanju borba za očuvanje planete. U sve većoj meri odluku o tome kom trogovačkom lancu ili brendu će pokloniti poverenje donose na osnovu aktivnosti koje kandidati u ovom izboru sprovode upravo po pitanjima održivog razvoja i zaštite životne sredine. 

Ali, godine prolaze, vreme leti, a mi se nekako stalno vrtimo ukrug, bez neke akcije koja daje konkretnije rezultate. Kao što rekoh, nekih aktivnosti ima, ali ima i dosta „šminke“. No, kompanije bi trebalo da budu obazrive kada je u pitanju grinvošing, jer potrošači ne praštaju. I jednom izigrano njihovo poverenje teško se vraća, ako se uopšte nekada i vrati.

I eto nas u ovom tunelu već dugo, a svetla na kraju nigde. Volela bih da je tu negde, da će se pojaviti u nekom trenutku, iza krivine. Ali, da bi se to i desilo, moramo da zapnemo svi, i to muški, i vlade i nevladine organizacije i kompanije i stakeholderi i potrošači… i da probamo, za početak, makar samo da produžimo trajanje ovog sveta kakvog mi poznajemo, za još koju generaciju.