Autor: Marko Stanojević, profesor istorije
Trgovačka radnja Vojislav Matović i brat
Stanovnici i oni malobrojni trgovci, koji nisu izbegli iz zemlje i povukli se sa vojskom preko Albanije ili odvedeni u logore, pribegavali su skrivenoj trampi. Takav način trgovine uzeo je toliko maha da se za novac uopšte nije moglo ili se vrlo teško moglo kupiti bilo šta. Trgovina se, prvenstveno, svela na prodaju životnih namirnica, odevnih predmeta i ogrevnog materijala.
Crna zona
Uvođenjem monopolske trgovine okupatora na robu široke potrošnje (so, šećer, šibice, petrolej i slično), za posledicu je imalo pojavu krijumčarenja i prenošenja trgovine van trgovačkih radnji u ,,crnu zonu”. Trgovina u ,,crnoj zoni” uhvatila je toliko duboke korene, da je postala popularna i tokom nekoliko posleratnih godina.
Obnova trgovine, nakon Prvog svetskog rata, odvijala se sa poteškoćama. Surovi režim okupacije ostavio je katastrofalne posledice i u ovoj privrednoj grani, tako da su mnogi trgovci u obnovi svojih radnji kretali iz početka. Ako se ima u vidu nestašica robe, smanjena kupovna moć stanovništva, otežan transport usled razorenosti saobraćajnica, slika trgovine izgledala je sumorno. Tek tri do četiri godine kasnije, stanje se poboljšalo. Uz to, obnova rada novčanih zavoda omogućila je značajnije kreditiranje trgovine, što se uskoro odrazilo na porast broja trgovačkih radnji, posebno onih koje su prodavale robu „na malo“.
Stvaranje nove državne zajednice - Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca (SHS), omogućilo je da se Beograd, kao centar velike države, počne ubrzano razvijati. Beograd, glavni grad i središte centralizovanog državnog aparata, imao je sve mogućnosti za privredni razvoj.
Trgovina u Beogradu razlikovala se od trgovine u ostalim varošima u Srbiji. Pre Prvog svetskog rata, Beograd je bio centar velikoprodajne trgovine svih struka, a trgovac ,,na malo” retko se snabdevao robom direktno od industrije. Takvi trgovci bili su upućeni, uglavnom, na beogradsko stanovništvo, dok je u drugim varošima bila upućena na seljaštvo iz okolnih sela.
Nakon rata, trgovina se mnogo brže razvijala od ostalih grana privrede. Ministarstvo finansija je za snabdevanje trgovine dodeljivalo kredite trgovcima oštećenim u Prvom svetskom ratu. U prvim godinama posle rata, otvara se veliki broj novih trgovinskih radnji u Beogradu. U periodu od 1919. do 1929. godine, Beogradska trgovinska komora izdala je 9.344 odobrenja za vođenje trgovačkih radnji u Beogradu.
Između dva svetska rata, trgovina životnim namirnicama razvijala se u Beogradu. Snabdevanje namirnicama vršilo se, najvećim delom, na pijacama. Nakon oslobođenja Beograda, postojale su tri pijace: Velika pijaca, Palilulska pijaca i pijaca „Cvetni trg“. Kako je rastao broj stanovnika, tako su izgrađene nove pijace: na Zelenom vencu, na Kalenićevom gumnu, u Gospodar Jovanovoj ulici, na Dušanovcu, Voždovcu i Karaburmi. U glavnom gradu bile su zastupljene raznovrsne grane prehrambene industrije, koje su pretežno proizvodile: kvasac, pecivo, keks, čokoladu, bombone i druge prehrambene namirnice.
Do najveće svetske ekonomske krize u istoriji došlo je 1929. godine. Sve grane privrede bile su zahvaćene ovom nezapamćenom krizom. Opterećena mnogim nerešenim ekonomski i socijalnim problemima, Jugoslavija se našla u vrtlogu velikih svetskih poremećaja. Ona je pripadala redu evropskih agrarnih zemalja.
| Pre Prvog svetskog rata, Beograd je bio centar velikoprodajne trgovine svih struka, a trgovac ,,na malo” retko se snabdevao robom direktno od industrije. |
Katastrofalan pad cena agrarnih proizvoda na domaćem tržištu, u period od 1930. do 1933. godine, prouzrokovao je naglo opadanje kupovne moći seljačkih masa i migraciju u gradove. Istovremeno, opala je kupovna moć gradskog radnog stanovništva zbog priliva jeftine radne snage sa sela. Ubrzo nakon toga, usledilo je širenje nezaposlenosti i pada cene životnih namirnica.
Opadanje tražnje robe primoravalo je trgovce da smanjuju režijske troškove, snižavanjem plata svojim pomoćnicima. Trgovina ,,na veliko” opadala je, a preovladavao je tip sitne trgovačke radnje, s jednim ili dva pomoćnika. Tu je bio rasprostranjen mali obrtni kapital i skroman promet. Ipak, male trgovačke radnje bile su na udaru velike svetske ekonomske krize. Njihovi vlasnici bili su prezaduženi i nemoćni da se bore sa novonastalim teškoćama. Zbog toga su svoje trgovačke radnje ustupali drugima ili ih prodavali po skromnim cenama. Pojedini trgovci nisu mogli da izbegnu neželjeni ishod, tj. stečaj.
Trgovina Nikole Veselinovića u Knjaževcu
Smanjene kupovne moći stanovništva, otežano kreditiranje, poremećaji fiskalnih tokova i niz drugih ograničavajućih faktora, kreirali su takav poslovni ambijent da su mnogi trgovci, sa dubokom zabrinutošću i pesimizmom gledali u budućnost. Krizi se nije nazirao kraj. Iz dana u dan, rastao broj osiromašenih trgovaca, koji su, ne samo poslovno propadali, već su i njihove kuće i druga imovina postajali predmet prodaje. Sve je to bilo posledica neizmirenih dugova prema poveriocima ili kreditorima.
Gradske trgovce, sa manjim obrtnim kapitalom, ugrožavala je i pojava torbarenja i dolazak u grad trgovaca iz drugih mesta bez dozvole za rad, koji su na improvizovanim tezgama ili po trotoarima prodavali robu.
Tridesetih godina prošlog veka osvanuo je poziv za kupovinu, preko cele fasade jedne zgrade, na kojem je pisalo: „Kupujte domaće“, u Poankarevoj ulici u Beogradu, današnjoj Makedonskoj ulici. Ekonomska politika Kraljevine Jugoslavije, upućivala je stanovništvo da se okrene domaćim proizvodima kako bi se stanovništvo lakše izborilo sa ekonomskom krizom.
"Kupujte domaće proizvode" - reklama na zgradi u Beogradu tridesetih godina XX veka
Trgovce u Kraljevini Jugoslaviji pogađale su i razne administrativne uredbe, koje su, između ostalog, propisivale i vreme otvaranja i zatvaranja radnji. Uredbom, poput one iz oktobra 1933. godine, uvedena je obaveza poštovanja zimskog i letnjeg radnog vremena i zatvaranja lokala nedeljom i u dane državnih i pojedinih verskih praznika.
U asortimanima bakalnica nalazili su se agrarni proizvodi: pšenica, kukuruz, pasulj, krompir, boranija, crni i beli luk, paprika, paradajz, krastavci, spanaš, keleraba, jabuke, grožđe, orasi, suve šljive i štošta drugo.
Na policama i tezgama mogle su se pronaći razne mesne prerađevine: „Veronesa“ salama, domaće kobasice iz Srema, konzervirana praška šunka, „lovačka“ salama, „zimska“ salama, slanina, pašteta od svinjske džigerice, pašteta od goveđeg jezika, pašteta od piletine, pašteta od zečetine, kavurma, škembići, svinjska mast i drugo. Onima koji su, pak, u ishrani koristili više ribu, nuđene su sardine „Extra“, „Neptun“ i „Lemoin“, sušene sarage, haringe, sušeni bakalar… Najviše su se prodavale životne namirnice, svakodnevno trošene u domaćinstvu: so, šećer sitni, u kockama i „žuti“, brašno, pirinač, makarona, fida za supu, špageti, rezanci od testa, zejtin, začini i aromatični dodaci jelima: biber, cimet, karanfilić, vanila, kim, limuntus, vanilin šećer, susam, slatka i ljuta „aleva“ paprika, kvasac, kafa, čaj („Lipton”, „Suchon“, „Maning“, „Ningari“, „cejlonski“, „ruski“), ratluk, cigura i drugo.
Trgovine u Somboru između dva svetska rata
Za održavanje higijene tela, rublja, odeće, obuće i prostorija kupovani su razni sapuni („mirisavi“, „šareni“, „marsejski“, „Riviera“, „Zvezda“, „Jelen“, „Apolo“). Ono što je najmlađe privlačilo u bakalnicu, bili su razni slatkiši: čokolade („Nestle“, „Srbija“,„Milk“, „Reks“), alva, „svilene“ bombone, karamele, biskviti, osječki keksovi „Petit beurre“ i „Karolina“, kandirano voće, pekmezi od šljiva, šipuraka, malina, breskvi, kajsija i jabuka, mešana marmelada, kompoti od trešanja, šljiiva, kajsije, dunja i krušaka... Dobra je bila i ponuda alkoholnih i bezalkoholnih pića: ruske vodke, rakije, vina, piva, likera, sokova (od maline, klaker, kabeza), mineralne vode („Milan Toplica“). Iz Dubrovnika, železnicom, redovno su pristizale isporuke južnog voća: limuna, pomorandži, urmi, smokvi i maslinki, a iz Pirota čuveni „pirotski kačkavalj“.
Savamalski dostavljači robe, podrum „Džambas“ u Karađorđevoj ulici, tridesetih godina XX veka
Ovako bogat asortiman jedne tipične onovremene bakalnice, govori o potrebama i navikama stanovnika grada.
U bakalnici su se mogli nabaviti i razni suhomesnati proizvodi (paštete od svinjske džigerice, goveđeg jezika, piletine i zečetine), nekoliko vrsta uvoznih čajeva. Raznovrsnost u ponudi govori o svojevrsnoj „modernizaciji ukusa“ stanovnika gradova koji na svoje trpeze uvode nove jelovnike i sve više prihvataju nove obrasce življenja.
| Tokom nekoliko narednih nedelja objavljivaćemo u nastavcima priču, zasnovanu na istorijskim činjenicama, o razvoju trgovine u našoj zemlji tokom XIX i prve četiri decenije XX veka. |
